Гордана Ђилас, песникиња: Чему поезија ако је нико не чита?

Песникиња Гордана Ђилас, добитница низа књижевних признања, од „Милице Стојадиновић Српкиње” до Награде „Раде Драинац”, недавно је овеначана и „Јефимијиним везом”.
r
Фото: pixabay.com

У беседи на уручењу ове награде навела је да су „понекад речи које записујемо једини начин да се изразимо, једина могућност, посебно када осећамо да нема никог ко би нас могао чути или разумети“. Стога смо разговор са познатом новосадском поетесом и започели питањем у којој мери тај став кореспондира с њеним певањем, од тематско-мотивских интересовања па до песничког израза?

– Беседа настаје из истог тоналитета као и поезија, њу је потребно чекати или покушати да се призову речи које су јој потребне и она јесте поетски одговор на један дубински осећај губљења потребе или могућности да можемо бити приступачни, разумљиви и занимљиви другом људском бићу. Посебно да га могу интересовати наше емоције, страхови, жеље, надања, наша поезија... – открива нам Гордана Ђилас. – У времену када је промена друштвених парадигми до које је довео брз технолошки напредак - чини ми се и пребрз - где је приватност доведена у питање, када све може сваког тренутка да постане јавно, буде снимљено мобилним телефоном и постављено на неку од друштвених мрежа, наизглед парадоксално се приватност повлачи све дубље у себе и постаје полако непрепозната и нама самима. Куда то води, не знам. Генерације које ће доћи тај проблем моје генарције на преломима између тих чудовишних парадигми старинског начина (и неразрешених конфликата у њему), и новог, техницистичког (и неразрешених конфликата у њему) неће имати. Имаће нешто друго, што ми нећемо знати да разумемо. Код поезије је увек присутна потреба да се успостави комуникација са оним ко је чита. Јер чему поезија ако је нико не чита? Радост је да читалац у њој може препознати емоције, слике, звукове који су и мене водили. И ја то не морам да знам. Довољно је да се поље њене пријемчивости шири и да се тиме обогаћује непресушна енергија која нам дарује живот. 

 Може ли се данас заиста говорити о „женској песничкој пракси“, односно да ли је на домаћем књижевном небу успостављена јасна линија између „мушког“ и „женског“ поетског писма?

– Што се тиче мушког и женског певања, никада не размишљам на тај начин. Поезија је или добра или мање добра, с обзиром на то да је реч о највишим дометима које људски ум може да да. С друге стране осећа се разлика у вредновању поезије коју пишу мушкарци и поезије коју пишу жене, и чини се да се мање пажње посвећује поезији коју пишу жене, и није тешко из овога извући закључак. Међу мноштвом мушких, изабере се неколико женских имена (као да је лимитирано) и то је то. По нечијој мери, савести и одговорности. А време је највећи судија. Оно ће показати. Али, не нама, већ онима који ће доћи после нас.

 У критичарским словима готово се као мантра понавља суд о разнородности и виталности песништва нашег времена, о богатству поетика, одличним књигама... И осеци читалаца. Значи ли то да је све мање оних који желе да чују „речи које лече и умирују попут мајчиног гласа“? Или се те речи данас само теже пробијају кроз свеколики технолошко-медијски шум?

– Никакав технолошко-медијски шум не може да умири као мајчин глас, не може да замени детињство, прве сензације и доживљаје. Ту смо сви једнаки и исти, из истог извора црпимо своје животне путање, садашњост и будућност. И кад се чини да тих основа у поезији нема, варамо се. Увек је има, али у најразличитијим облицима, темама, временима, епохама. Увек је у сржи човек и његово бивствовање, ма какво оно било.

Лепо сте приметили да је све мање оних који желе да чују поетску реч. Као да постоји намера да се од тих речи побегне, и у тој потреби се показује колика је њена моћ. Заогрнути се њима значило би да је потребно учинити још један напор, после, на пример, једног напорног дана. И уместо тог напора који би могао да доведе до урањања у окрепљујућу тишину њеног ритма, или давно заборављене мелодије, мистичности и недокучивости живота, посеже се за инстант формама самозаборава које у изобиљу нуди индустрија забаве. Дакле, све се води на појединачну личну потребу за истинским садржајима који нас могу увести у узвишена стања духа, а тамо је, они који тамо бораве знају: оно што нам је, поред основних  животних потреба, једино још потребно.

 Када је пре неку годину отворено у Летопису Матице српске питање „високе“ и „ниске књижевности“, листом сви актери те расправе у фокусу су имали – роман. Значи ли то да кича нема у поетском свету? Или га, заправо, има итекако, али због чињенице да поезија није комерцијална, не упада у очи?

– Кича има свуда, па и у поезији. Али, поезија није посао, стога нема ни комерцијализације. Кича има када се покушава на силу бити актуелан, угађати савременом историјском, политичком, модном тренутку, али као и свака песма, ако је добра, може да прође и са нешто кича. Поезија опстаје у разним формама и облицима и то је лепо. Добро је док год има места за све, па и за кич. Он је део наше свакодневице, питање је само како ћемо се према томе односити.

 Важи ли још увек наук Васка Попе да се изван ослонца на песничко тло нашег језика не може учинити ниједан крилати корак у поезији, те да се у тој дубини крију извори наших великих, прошлих и будућих, песничких токова?

– Без урањања у традицију суштински нема велике поезије. Васко Попа је традицији дао нову форму, осветлио ју је из свог песничког угла, освајајући највише врхове, поставши тако и сам, својом поезијом део традиције, проширујући је и надограђујући је. У традицији смо и када мислимо да нисмо и када се боримо против ње мислећи да нас кочи, уназађује, да је одрицање од ње нешто што је корак ближе светским токовима. Пошто је традиција саставни део нашег бића, и оног стваралачког, не можемо је маргинализовати или игнорисати. То би значило да не волимо себе. Можемо имати према њој критички став, преиспитивати је. А ако је познајемо, признајемо и прихватамо у могућности смо да разумемо и поштујемо друге. То је предност која се не може занемарити. Поезија, са своје стране омогућује да се она прихвати и доживи на најразличитије могуће начине, она из ње извлачи оно суштинско и пружа неисцрпно поље могућности за отвореност према различитом. 

 Још пре пола века Зоран Мишић ће написати: „Победиће она поезија чији носиоци буду снажне, целовите личности, које су схватиле правац, брзину и ћуди матице нашег времена“?

– Живимо у времену када су снажне, целовите личности које би могле да интегришу основне носиоце матрице у којој се свако сналази како зна и уме, врло ретке. Отуда тако наглашено мноштво најразличитијих поетика, сусрета, креативности. Све је присутно и све је доступно да нам одвуче пажњу са макроплана на микроплан и сви смо заокупљени на микроплановима, уроњени дубоко у њих, тако, да, ако би се таква личност и појавила, већина нас је не би ни препознала. Постали смо појединци без потребе и свести да нам је потребна заједничка оса око које бисмо могли да се залажемо и настојимо да одржимо основне људске вредности које нас чине достојним Творца. Данас је свако космос за себе, али то није довољно, контрапродуктивно је. Да ли ће се таква личност у будућности појавити, не знам. Да ли бих волела? Бих. За мене лично, она би, као човек и као песник морала бити интегрисана.

 Има ли смисла савремену српску поезију стављати у контекст светских трендова? Или ти трендови данас практично ни не постоје, односно нема више поета које остављају на глобалном нивоу заиста дубок траг, попут својевремено Бодлера, Витмана или Јесењина?

– Савремена српска поезија је велика и моћна и свакако има своје место и у светским размерама, али треба радити на њеној присутности и видљивости. То би требао да буде систематски планиран, стручан и дугорочан пројекат и једнако важан као и пројекти који се тичу тржишта, индустрије, хране... И треба се према њој одности као према најдрагоценијем капиталу јер храни наш дух и чини га делом једне целине коју надопуњује али и прима њене утицаје. Поезија је жива, у сталној промени и сталном преиспитивању.

И, да направим малу дигресију: за сваког од нас постоји, ако не песник, онда понеки стих за који се везује, верујући да ће му његово памћење помоћи у сваком тренутку када за то постоји потреба. Има ситуација у животу на које немате одговор. Тада једини одговор може бити песма коју волите, или неки стих, који живи са вама, и као прави пријатељ, увек је ту када вам затреба. А то је моћно, зар не?

Увек је прво била реч

 Својевремено сте записали да нам „поезија дарива духовност као највишу одбрану од свих настојања да нас дезинтегришу и онерасположе пред животом“. Значи ли то да је заиста, како то тврди Тања Крагујевић, „неугасива вера лирика“?

– Уколико је истинска/искрена и права, она је најдубље уроњена у наше колективно несвесно, обичаје, традицију, надопуњујући и проширујући наше поимање самих себе што је услов за поимање свега осталог. Живимо у оскудним временима у сваком смислу, временима поремећених и уздрманих вредности које је донео либерални капитализам. Свесно се иде на њиховом разбијању, јер је са дезоријентисаним човеком најлакше манипулисати. Држимо ли се наше духовне матрице, свако како зна и уме, пружа нам се могућност да се одбранимо. Посебно место у одбрани света од дезинтеграције припада поезији. Поезија нам дарује просторе који су недодирљиви и недоступни грубом материјалном свету. Али нам и помаже да према њему градимо критички однос, и да балансирамо са вером да нам она у томе помаже онако како најбоље зна и уме. Јер, увек је прво била реч. Потом све остало.

М. Стајић

EUR/RSD 117.6117
Најновије вести