Дејан Алексић: Мало је правих читалаца поезије

Песник, драмски писац и књижевни стваралац за децу Дејан Алаксић овогодишњи је лауреат Награде „Васко Попа”, и то за књигу „Радно време раја”, објављену под окриљем Културног центра Новог Сада.
д
Фото: Приватна архива

У конкуренцији се нашло 80 песничких наслова изашлих лане и већином гласова жири на челу са Јованом Зивлаком одлучио је да награди „сложену песничку књигу, у којој је Алексић у свом певању ујединио језик културних амблема, који има симболистичко-метафоричку вредност, и језик пуких референцијалних слика из емпиријског  искуства живота”.

Дејан Алексић (1972) дипломирао је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду, али живи и ради у Краљеву. Објавио је девет песничких књига, за које је добио бројне књижевне награде: Змајева награда Матице српске, „Меша Селимовић“, „Бранко Миљковић“, Награда САНУ из Фонда „Бранко Ћопић“, Просветина награда, Бранкова награда, „Матићев шал“, „Ристо Ратковић“... Поред песничких, објавио је и двадесет књига за децу, као и једну књигу драма.

Драинац је веровао да поезија има снагу да лечи, а Ђого је и данас уверен у “посебну песничку мисију”. Шта је то, по Дејану Алексићу, што песник може да понуди савременом читаоцу?

– Данас, као и одувек, добра поезија читаоцу може да понуди запитаност. Мисија поезије, између осталог, јесте да одржава будном људску потребу за универзалним питањима. Њена улога није да забави и релаксира, већ да узнемири, духовно и интелектуално. Зато је правих читалаца поезије мало. Живимо у доба када се у свим аспектима живота промовише површност, трајемо у времену индустрије среће. Поезија од читаоца тражи посвећење, она је амалгам за чисту и хладну површ унутрашњих огледала.

Када је пре шест деценија Бранко Миљковић пророчански поручио “поезију ће сви писати”, свакако није имао на уму пројекцију да ће доћи време када ће у Србији годишње бити објављивано више од 300 песничких књига...

– Мислим да је та бројка чак далеко већа. Данас је релативно лако и јефтино објавити песничку књигу, а свака штампарија је уједно и издавач. Виђао сам како са штампарске траке истовремено излазе странице са песмама и парагон блокови. Као уредник у Повељи, на једној од ретких адреса где се још може објавити књига песама а да то истодобно значи и некакав престиж, готово свакодневно сам суочен са феноменом да поезију пишу и они који су са читањем стихова престали још у средњој школи. Објавити књигу поезије постало је нека врста статусног обележја, чак и ако вредност тог статуса не превазилази оквире рођачких и комшијских ласкања. Наравно да хиперпродукција безмало никада не доноси квалитет, али увек ствара привид некакве живости, обично штетне по вредносни систем. Велики број младих људи, одраслих у култури инстант успеха, немају стрпљења и спремности да смислено раде на свом стваралачком развоју. Желе резултат и славу одмах, јер све око њих је брзо и краткотрајно. Немају времена да сагледавању дубинске везе између књижевног наслеђа и модерног доба које тражи нови израз, али и логични континуитет.

Баш се нагомилало година како нисам прочитао негативну критику неке поетске књиге (код романа још и буде отрежњујућих пљуски). Наравно да критичарски суд није, нити би требало да буде, пресудно вредносно мерило (уосталом, и Скерлић је знао да опако профула), али има ли смисла да се све своди на хвалоспеве или запажања о “метафизици лирике свакод- невице чији микрокосмос пулсира ентропијским симболизмом”?

– Тачно је да прикази песничких књига изгледају као да су писани за ужу академску заједницу. Тумачење поезије све више се ослања на теоријске основе и са аспекта науке о књижевности то је потребно и сасвим оправдано. Међутим, нама одавно недостаје критика чији је циљ, између осталог, промоција песничке продукције, са идејом да се јасно раздвоји добро од просечног или лошег. Тога свакако нема у довољној мери. Отуда бројни наручени хвалоспеви, често невешти, писани за краткотрајна подгревања стваралачке таштине.

Књига „Радно време раја” пролетос је добила Награду “Мирослав Антић”, а сада је дошла и “Попина”. Својевремено сте изјавили да су “награде саставни део посла”, те да је њихова улога да “скрену пажњу читалачке јавности на одређену књигу”. Али може ли сам песник да препозна када му је рукопис заиста добар?

–  Награде пријају и ко год каже другачије, говори неискрено. Наравно, формално вредновање било каквог рада, а поготово уметничког, можемо изложити разним преиспитивањима, јер су параметри често променљиви. Кад мерите брзину трчања на сто метара, штоперица вам је сасвим довољан мерни инструмент. Код процене књижевног дела ствар је подоста сложенија. Када говоримо о ауторовом самовредновању, без сурове строгости према себи нема доброг рада. То је врста поштења према себи. Човек је склон самообманама. Често се сетим Раичковићевог објашњења да је вештина писања, заправо, у вештини брисања. Нема грумена злата док се кроз шаке не пропусти брдо јаловине.

И поред низа награђених “књига за велике”, шира читалачка публика име Дејана Алексића више везује за дечју књижевност. Душко Радовић је говорио да писац који пише за децу треба да се уздигне, а не да се „спусти“ на дечји ниво. Колико је, заправо, теже “освојити” тај дечји свет – у којем нема “политичке коректности”: када је књига досадна, клинци зевају без руке на устима?

–  Књижевност за децу има посебан поблицитет, а и друштвена улога писца за најмлађе је комплексна. Искуство са бројних књижевних програма где су ми публика била деца, говори ми да деца не одустају од литературе, да им је књига важна, али и то да им се не може подвалити. Мој стваралачки приступ, када говоримо о књижевности за децу, пре свега је заснован на увјерењу да се дете као читалац не сме подценити.

Место књиге у свакодневном животу данашњих девојчица и дечака угрожавају брзи и заводљиви медији, нове технологије, друштвене мреже… Ипак, и даље сте оптимиста када размишљате о перспективи књиге. На темељу којих аргумената?

– Понекад се учини да књига губи у трци са новим медијима и технологијом. Али мислим да нам то тако изгледа зато што ствари постављамо у погрешан однос, јер, у ствари, није реч о трци. Књига је један од најважнијих домета наше цивилизације, носи знаковност симбола. Као, таква, дакле, није успоредива и није обележје једног уског временског оквира. Зато ће претрајати.

Да ли ће се до “миленијалаца” у будућности лакше долазити путем интернет књижевности, Твитер поезије, блогова..?

– Неминовно је да нове генерације одрастају и формирају се уза све оно што је израз новог доба. Ми немамо потпун увид у то колико је њихова перцепција света и стварности условљена интернетом, друштвеним мрежама, сајбер простором... Разумљиво је то да се и са књижевношћу срећу кроз електронске формате књижевних дела, уживајући у свим погодностима таквог вида читања. Било би сулудо имати ишта против тога. Све што треба чинити с тим у вези јесте да се новим, младим читаоцима систематски указује на квалитет садржаја, да се код њих развије ваљан књижевноестетски суд, јер интернет књижевност је шума од које се често не види дрво.

М. Стајић

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести