Бојан Васић, песник: Поезија јесте као живот

Песник из Панчева Бојан Васић овогодишњи је лауреат Награде „Мирослав Антић”, а признање је добио за поетску збирку „Топло биље” у издању Културног центра Новог Сада.
Приватна архива/Бојан Васић
Фото: Приватна архива/Бојан Васић

Васић је рођен 1985. у Банатском Новом Селу и пре „Топлог биља” објавио је шест збирки песама: „Срча” (2009), „Томато” (2011), „Иктус” (2012), „13” (2013), „Детроит” (2014) и „Волфрам” (2017). По оцени стручног жирија Награде, који су творили мр Мирослав Радоњић, Мина Ђурић и Дејан Алексић, нова Васићева књига шири његов препознатљив поетски простор и на суптилан начин остварује дослух са поезијом Мирослава Антића, при чему збирку карактеришу целовитост и чврста композиција, те тонска саливеност песама и језгровите поетске слике и то уз сведени песнички језик.

Награде су, вели Милош Црњански, као живи песак: док трепнете, прогутају вас. С друге стране, Ваш претходник на списку лауреата Награде „Мирослав Антић“, песник Дејан Алексић, оцењује да су “награде саставни део посла“. Ипак, како да млад песник избегне поменути живи песак да га, рецимо, не прогутају властита очекивања од следеће књиге?

– Награде нису увек најсигурнији оријентир за проналажење оног што је вредно у текућој књижевној продукцији, мада је то њихов смисао. Оне првенствено помажу да за награђену књигу чује више људи него што би то иначе био случај. И мислим да је већина књижевника и људи који прате културу тога свесна. Иако припадам, сада већ условно речено, млађој или новој песничкој генерацији, иза себе имам седам књига песама, и претпостављам да ни награђиваност ни ненаграђиваност нису превише утицали на мој досадашњи рад. Надам се да ће и остати тако.

Може ли сам песник да препозна када му је рукопис заиста добар? Где Ви, рецимо, проналазите корективни фактор – критика то тешко да је будући да, признајем, већ годинама нисам прочитао негативан суд о некој песничкој књизи?

– Сложио бих се да је то најтежи аспект стваралаштва, препознати код себе оно што није успело. Али, како кажу, писац је увек већ и свој први читалац, и уколико уме да процени шта је то добро и лоше код других аутора, може то да оцени и коригијући сопствени рад. Потребно је само допустити времену да вас мало удаљи од тренутка писања, како бисте што више постали други у односу на оног који сте били у тренутку стварања. Постоје негативне критике, мада, признајем, чине мањину у односу на оне позитивне и оне мање-више неутралне. Али најбитније је да имамо добру критику. Промашена позивтивна критика имаће једнако лоше последице као и промашена негативна.


Две стране истог феномена

Иако је годишња продукција песничких књига импозантна – објави се више од 300 наслова - да ли ће песници до читалаца у будућности лакше долазити путем интернет књижевности, Твитер поезије, блогова..?

– Мислим да се ту ради само о две стране истог феномена. Генерално је продукција свих жанрова књижевности данас неупоредиво већа него било када у прошлости, а то је и нормално с обзиром на лакоћу и слободу објављивања. И треба да је тако. Поред тога, поезија је својим форматом прилично компатибилна са платформама које сте поменули, пре свега због експресивне снаге коју може да створи на малом простору. Али књига, било електронска било штампана, остаје њен, да тако кажем, природни хабитат. На интернету се углавном мења контекст у ком песма постоји и то мења и саму песму и њену рецепцију. Оно што посредно данас маргинализује писану реч јесте доминација слике, не толико сам интернет или број објављених књига.


“Како је тишина заглушујућа, како моћна напуштеност”, певате у “Топлом биљу”. У којом мери су ти стихови на трагу давно изреченог да “песме нису резултат песниковог трагања за њима, већ њиховог трагања за песником”?

– Рекао бих да је истина негде између. Јер, иако би било превише веровати у некакву предегзистенцију песме, такође важи и да нас написано увек изненади, ма колико га рационално писали и унапред планирали. Као песник, увек трагам за оним што ме фасцинира, и опсесивно га пратим. И управо је претакање личне фасцинације у стих та средина. Није да фасцинација не постоји без стиха, али ни фасцинације не би било да ви не трагате за њом. Исто је и са стиховима из књиге које сте навели. Стварност вас инспирише, све оно што је друго, додир са оним што је изван вас, али то се дешава само ако вам је тако нешто потребно. Прво ви морате да на то инспиришете саму стварност.

Маријан Чакаревић у свом тексту о књизи „Топло биље“ истиче да појединачне песме у Вашим књигама “добијају свој пуни значењски замах тек када се читају у оквиру песничког пројекта чији су део”. Посматрано у том контексту, формирају ли се у Вашој бележници најпре контуре новог песничког пројекта, или он само природно израсте из песама које настају?

– Све моје досадашње књиге су прилично чврсто компоноване или барем концепцијски заокружене, и то ми је јако важно. Формат књиге поезије ми је једнако узбудљив колико и појединачна песма. Али, опет, настављајући се на ваше претходно питање, било би ми јако досадно да је тај концепт унапред задат. Много је занимљивије пустити га да сам израсте из написаног, да мање припада вашој интенцији, а више самим песмама. Нисам баш сигуран да у томе увек успевам, и плашим се да често не допуштам својим песмама да слободно дишу. Можда сам се највише томе приближио пишући „Топло биље“, да створим суверен али ненаметљив концепт, који неће гушити аутономију песме.

“Поезија је живот преображен у светлост. Кад би се догодило да поезија нестане из света, цео космос наших бића утонуо би у ништину. Поезија лечи ране које бич стварности задаје човеку…”. Само су нека од размишљања о поезији. А шта је она за Бојана Васића?

– Сама по себи, поезија и јесте као живот, огромно поље које је само по себи неутрално. Она је пре свега форма, и свако од нас, било да поезију чита или пише, пројектује на њу и кроз њу своје виђење стварности. Има онолико поезијā колико и људи који јој се обраћају. Зато је, мислим, и немогуће до краја дефинисати било коју уметност. Свако време и свако друштво дају јој и даваће јој другачији изглед и смисао, а унутар њих свака индивидуа још је даље богатити значењем. За мене је поезија начин бивања у свету, будући да је већ доста дуго део мог идентитета и да представља повлашћени вид комуникације, како са другима, тако и са собом, са историјом и са друштвом.

“Живимо у оскудна времена, када су највеће људске вредности постале неважне и замењене јефтиним сензацијама”, рећи ће Ваша колегиница, песникиња Гордана Ђилас. Шта је то, по Бојану Васићу, што у таквим временима песник може да понуди савременом читаоцу?

– Не знам баш да ли су ово оскуднија времена од неких прошлих, јер осврнете ли се, видећете разна чуда и покоре... Али положај, или боље речено, друштвени статус књижевности данас јесте прилично лошији него што је то био током, на пример, прошлог века. У таквим околностима, песникиње и песници не могу да понуде много више од труда да пишу искрено и што је могуће боље. А свако ће у поезији наћи оно што му је потребно. Читање је индивидуалан и готово интиман чин, непредвидив и увек другачији. Ако тако схватате писану реч, онда је незахвално пројектовати њен утицај на другога.

М. Стајић

EUR/RSD 117.5703
Најновије вести