ИНТЕРВЈУ Бранка Парлић: Лондон за памћење у дане пред пандемију

Наша пијанисткиња Бранка Парлић, која је и у иностранству стекла углед изводећи Нову и музику минимализма и постминимализма друге половине 20. и прве деценије 21. века, пре нешто више од месец дана приредила је концерт у Лондону.
1
Фото: Приватна архива

Преко пет милиона прегледа на Јутјубу њених извођења композиција Ерика Сатија, Филипа Гласа, Мајкла Најмана, Вима Мертенса и других, допринели су томе да Бранка Парлић буде свуда препозната као извођач посебно посвећен овим ауторима, али и више него поуздан тумач ове музике, коју настоји да приближи и препоручи што ширем кругу слушалаца. Тако је и на концерту, под називом „Квајет мјузик“, Бранка Парлић у Лондону извела дела Ерика Сатија, Филипа Гласа, као и Гевина Брајарса. Имала је овог пута и прилику да о свему томе говори широком аудиторијуму, гостујући уживо на угледном Трећем програму Радија ББЦ.

Ово није био први пут да наступате у Лондону и чини се да ће то постати традиција. Шта је све овог пута подразумевало гостовање?

– Да, до сада сам имала три концерта у Лондону и то у Ст Пол цркви на Ковент Гардену, у Ројал фестивал холу, потом новембра месеца прошле године у цркви Ст Мартин ин де Филдс на Трафалгар скверу, и сада овај последњи концерт у Ст Yонс Смит Сквер цркви у централном Лондону. Нисам сигурна да ће моји наступи у Лондону постати традиција, мада морам признати да, ако се тако нешто и оствари, била бих веома задовољна. Овог пута, поред концерта, стигао је позив од Радија ББЦ3 за гостовање у емисији “Ин тјун”. Ова емисија се емитује уживо и посвећена је најавама предстојећих концерата у Лондону, па тако изабрани извођачи добију прилику да буду гости те емисије.

Каква је уопште била атмосфера на ББЦ радију? Висок професионализам и музичке компетенције не мањкају њиховим водитељима. Шта их је занимало?

– Било ми је веома пријатно, иако сам осећала малу дозу одговорности, будући да је емисија ишла уживо. Моје гостовање је трајало 30 минута и у том времену сам свирала три нумере са програма концерта и разговарала са водитељем Шоном Рафертијем о интересовању за Нову музику и посебно о посвећености композитору Ерику Сатију. Сви из екипе, од продуценткиње до сниматеља, били су веома срдачни и предусретљиви. Како сам тај исти дан допутовала у Лондон само неколико сати пре мог термина и како је постојала могућност да не стигнем на време, продуценткиња ББЦ3 Радија је послала ауто по мене, тако да сам имала времена да се током једносатне вожње до студија мало опустим и концентришем на оно што ме је чекало. Након завршетка емисије, идући ка метроу, читала сам поруке подршке које су ми послали моји пријатељи из Ансамбла за другу нову музику. Сви они су били уз радио и пратили целу емисију. Храбрили су ме пред почетак преноса (то сам, наравно, накнадно прочитала) и честитали након завршетка емисије. Цео овај догађај, заједно са порукама подршке, био је врло узбудљив за мене и сигурна сам да ће ми дуго остати у сећању.

Богат музички живот тамо ствара простор за неговање и развој разних праваца, па тако и минималистичка музика вероватно има своје поклонике. Да ли је и ваш утисак такав? Колико има простора за њу, где се може чути?

– Сви музички правци имају свој простор у граду какав је Лондон, у коме постоји велики број сала са изванредном акустиком, одличним клавирима и свом осталом неопходном опремом. Мада, морам признати да је мој утисак, али и утисак свих музичара са којима сам имала прилике да разговарам, да Нова музика ипак није довољно заступљена и да је сваки концерт, који на свом програму има музику минимализма и пост минимализма, празник за све поклонике ових праваца. Имала сам срећу да је један од таквих концерата био у време мог боравка у Лондону. У Квин Елизабет холу био је одржан заједнички концерт ББЦ оркестра и чланова “Бенг он е Кен” ансамба из Њујорка. Поред познатих  дела америчких композитора Yона Адамса и Филипа Гласа, и једне композиције фантастичног британског композитора Стива Мартланда, била је уприличена британска премијера композиције “Флауер пауер“ Yулије Волф, америчке композиторке, суоснивачице “Бенг он е Кен” колектива.

Да ли сте тамо носили и вашу аналогно снимљену дуплу лонгплеј плочу “Инитиес 2017” са Сатијевим композицијама, чија је промоција била јесенас код нас, можда као раритетни поклон некоме?

– Да, поклонила сам плочу „Инитиес 2017” Шону Рафертију, изузетно цењеном водитељу емисије “Ин тјун”, који се на тој позицији налази већ 23 године.Велики је познавалац музике свих епоха, веома је срдачан и опуштен и било ми је задовољство да разговарам са њим. Трећи програм Радија ББЦ је посвећен искључиво уметничкој, новој и yез музици. Врло мало има говорних емисија. У истој згради се налази седиште и сале за пробе чувеног ББЦ оркестра на чијем сам концерту у “Квин Елизабет холу” била три дана касније.

Хоће ли овај боравак у Лондону имати позитивног и посредног ефекта на серијал концерата „Нове уши за Нову музику”, који организујете код нас, можда довести неке уметнике, промовисати нека нова дела?

– Имала сам невероватну прилику и неописиво задовољство да упознам значајног британског композитора Гевина Брајерса чије сам дело свирала на концерту. Моја колегиница Наташа Пенезић и ја већ две године планирамо концерт посвећен делима овог композитора. Он зна за ту нашу идеју и драго му је да у Србији постоји интересовање за његову музику. Нажалост, за сада нема никога на видику ко би нам финансијски помогао реализацију овог концерта. Разговарала сам и са другим композиторима и пијанистима, правили смо планове за сусрете, концерте, донела сам доста нове литературе британских композитора, но ова ситуација са пандемијом је за сада све планове стопирала. Мој концертни серијал “Нове уши за Нову музику” успаван је већ неко време, иако смо током 10 година активности успели да формирамо публику која је на свим концертима у Новом Саду и Београду пунила салу. Свих протеклих година било је планова, договора, идеја, али не и неопходне подршке.

Били сте у Лондону крајем фебруара, када се пандемији вероватно ни тамо није придавао велики значај. Како сада гледате на све то?

– Тада нисам размишљала много о пандемији, јер је изгледало да је далеко од нас. У Лондону се све одвијало уобичајено. Улице, концерти, галерије, музеји били су пуни људи. Ја сам свирала у концертном простору у централном Лондону у цркви Ст Yон Смит Сквер, пред пуном салом. Била сам у “Квин Елизабет холу” на заједничком концерту ББЦ оркестра и “Бенг он е Кен ол старс ансамбла” из Њујорка. Ишла сам на изложбу Портрета Дејвида Хокнија, одржаној у Националној галерији портрета, потом на изложбу радова уметнице надреализма Доре Маар у Тејт модерн галерији и још пуно тога, без да сам видела било какве знаке опреза или некакве заштите. Само је на аеродрому, приликом проласка кроз пасошку контролу, била понуђена употреба гела за руке. Неколико дана по повратку из Лондона код нас су забележени први случајеви заразе.

Као и многи, и ви у овом тренутку држите онлајн часове.

– Ово баш није најбољи начин за рад на предмету Упоредни клавир, јер је звук преко Скајпа или Вајбера прилично лош, а повремено и деформисан. Тако да се различите боје звука не разазнају, а то је важан део рада на интепретацији. Радећи на овај начин, више се фокусирам на проблематику везану за технику, и раду на правилном прстореду и покрету. Од одређеног покрета и контакта са диркама зависи и реаговање механизма дирки, чекића и жица, а самим тим и боја тона. Дивно је што студенти “долазе” много спремнији на час, него што је то био случај раније (вишак времена, шта ли ???), тако да часови пролазе у једној финој конструктивној и креативној атмосфери.      

Н. Пејчић

 

EUR/RSD 117.5904
Најновије вести