Фламенко ми (понекад) није довољан

На сцени новосадске Синагоге у недељу ће бити изведена представа „Metamorphosis”. Ауторка Сашка Шашић, уметничка директорка плесног пројекта „Flamencoraneo”,

под чијим је  окриљем и настала представа, открива за „Дневник” да је „Metamorphosis” прича о сукобу и помирењу традиционалног и модерног, која је развијана кроз међусобну сарадњу и размену искустава плесача и кореографа фламенка, с једне, и савременог плеса, с друге стране.

Признајем да ме је заинтригирала најава за "Metamorphosis" у којој се истиче комуникација међу паровима бинарног низа: савремени и наслеђено, конвенционално и слободно, ригидно и динамично, јер "нула" и "јединица" су можда и најупечатљивије одреднице савременог човека - мобилни телефони, рачунари... Значи ли то да "Metamorphosis" шаље и поруку да љубав, емоције... не носе смс поруке и мејлови, већ додир, игра, музика...

– Чак и тај бинарни језик може да се претвори у уметност и поезију, све зависи од начина на који се искомпонује. Ти савремени бинарни парадокси могу бити несхватљиви када се нижу без додира, али ако се на прави начин вежу и суоче, могу постати истинска поезија. У представи „Метаморпхосис” они су везани плесом, мизиком и интерпретацијом.

Тајне фламенка откривали сте у Гранади, а потом се усавршавали на реномираној академији „Амор де Диос“ у Мадриду. Ипак, у међувремену сте развили властити стил комбинујући фламенко са класичним и савременим балетом и плесним театром. У којој мери је то трагање било последица унутрашње потребе за нијансирањем емоција? Јер, фламенко је, кажу, „есенција емоције”...

– У мом случају не ради се о нијансирању емоција, већ о самом испољавању потпуно личних емоција, за које ми фламенко није довољан. Он савршено одговара људима који су одрасли у том окружењу, али мени је потребна додатна форма за изражавање, те сам у сталној потрази за техником која би у потпуности приказала оно што носим у себи.

Како је настао "Flamencoraneo", али је можда још важнији одговор на питање - зашто?

– „Flamencoraneo”је складни спој појединаца разних тенденција, како у плесном и кореографском тако и у музичком смислу, од традиционалне фламенко гитаре и академског виолончела до савремених перкусија. Спој неколико плесних техника, које се мешају кроз утицаје кореографа из различитих дисциплина, даје ми простор у коме могу потпуно да се препустим и слободно испољим своју креативност.

Фламенко је од ретког повременог госта све чешће домаћин у театру. Али, ако је омеђен ма и оквирним мизансценом, не губи ли он, ипак, и сам тада део своје слободе?

– Баш напротив, иако је перципиран као потпуно слободна уметност, фламенко је заправо врло кодификован, чак и у наизглед најслободнијој форми његовог извођења тзв. Таблао-у . И мада театар изгледа као веома формалан простор за извођење, он у ствари ослобађа уметнике, јер у њему стандардни кодови не функционишу. Театар је, такође, омогућио излазак фламенка из његовог изворног оквира, те развој и ширење ове уметности по целом свету.

У традиционалном фламенку млади људи су се по правилу сматрали недовољно зрелим да би пренели душу жанра. Да ли се и колико тај став данас променио?

– Уколико је човек сигуран у себе, он преноси душу самом својом појавом на сцени, те у том случају године нису пресудан фактор. Такав се став одувек ценио у фламенку: рецимо, Камарон де ла Исла је већ у младим данима био веома признат уметник.

На овим је просторима, чини се, фламенко превасходно "свет жене". Да ли је у питању менталитет балканског мушкарца или се ради о генералној незаинтересованости јачег пола са ових простора за све што није спорт?

– На нашим просторима фламенко је углавном велика непознаница. Наши мушкарци нису упознати и не знају да је то један од најснажнијих начина показивања мушкости. Када би спознали ту снагу, вероватно би га оберучке прихватили, јер и ми носимо такав израз у крви и традицији. Фламенко је, заправо, и базиран на мушком певању, а не на шареним хаљинама и лепезама.

Мирослав Стајић

Изостала подршка у Београду

Када сте својевремено у Загребу покретали Фестивал фламенка, било је речи о томе да би у будућности могао да сличан заживи и у Београду или Новом Саду. Каква је судбина те идеје?

– Фестивал је можда један од најбољих начина да се људима приближи нека уметност. Одувек сам желела да организујем фестивал фламенка на нашим просторима. У Београду је, на жалост, подршка изостала. Онда се десио Загреб, где ми је пружена велика подршка тамошње Туристичке заједнице, Амбасаде Шпаније и самог града. И фестивал из године у годину има све више присталица, како из Загреба и Хрватске, тако и из читавог региона.

 

EUR/RSD 117.5644
Најновије вести