Ведри и позитивни филмови за карантин

За наредне дане које ћемо проводити унутра више него што смо навикли, предлажемо листу филмова најразличитијих жанрова и из различитих земаља, којима је једино заједничко да су позитивни.
д
Фото: Youtube Printscreen

Још један критеријум за листу је да остварења нису баш превише популарна или очекивана, тако да на њој нема очигледних (али исто тако одличних избора) попут „Господара прстенова“, „Повратка у будућност“ или „Дана мрмота“.

„Шапутање на јастуку” (1959) је вероватно најзабавнија од свих романтичних комедија са Дорис Деј и Роком Хадсоном, и један од класика старог Холивуда. Харизматични пар тумачи двоје својеглавих људи који су једно другом двојници на истој телефонској линији – амбициозну Џен, и заводника Бреда који ужива у томе да се својој двојници удвара претварајући се да је стидљиви момак из Тексаса, а не лукави градски бонвиван.

„Канцеларијска романса” (1977): је совјетска комедија Елдара Рјазанова, у Русији можда најпознатијег по филму “Иронија судбине” који се у тој земљи традиционално емитује на телевизији за новогодишње празнике. “Канцеларијска романса” прати причу о самохраном, смотаном и стидљивом оцу (Андреј Мјагков) ког колега успева да убеди да заведе њихову опасну и строгу шефицу (Алиса Фриндлих).

Линклатерова трилогија „Пре изласка сунца” (1995), „Пре заласка сунца” (2005), „Пре поноћи” (2015): Романтичне драме Ричарда Линклатера прате животе двоје истанчаних људи који су се као млади случајно упознали у возу за Беч. Будућег писца Џеса глуми Итан Хоук, док његову партнерку, амбициозну и романтичну Селин тумачи Џуди Делпи. У сваком од делова, пратимо двоје јунака у току једног дана који проводе у разговору. Посебност ових филмова (осим сјајне хемије између двоје одличних глумаца) је и то што Линклатер наставак снима сваких десет година, осветљавајући различите животне фазе својих јунака и промене које им доносе декаде које пролазе. Четврти наставак се очекује за пет година, а дотле можемо да уживамо у тихој меланхолији шетњи кроз Беч, Париз и низ грчку обалу.

“Мој комшија Тоторо” и “Хаулов лутајући замак” (1988, 2004): Хајаоа Мијазакија често називају јапанским Дизнијем, мада су сви његови анимирани филмови уметнички бар десет класа изнад било чега што је Волт Дизни икад успео да сними или замисли. Ипак, треба рећи да је чудесни свет који Мијазаки ствара понекад необичан за западњачке гледаоце (у које у овом контексту свакако спадамо и ми) и да је у почетку потребно мало прилагођавања за другачије приповедачке конвенције. Али, његова остварења и те како вреде труда – било да је у питању необичан и топли филм попут „Мог комшије Тотора” у ком баштенски духови помажу двема девојчицама да се помире са болешћу мајке, или ексцентрично маштовити и визуелно раскошни “Хаулов лутајући замак” у ком протагонисткиња проналази љубав, авантуру, и коначно, унутрашњу снагу пошто је упознала мистериозног Хаула.

„Галакси квест” (1999): је научнофантастична комедија са духовитом премисом спроведеном без грешке. Заплет прати групу глумаца који су се прославили у научнофантастичној серији “Галаџџ Љуест” о посади свемирског брода која спасава планете, и чији је сваки члан изузетан; од храброг капетана (Тим Ален), преко његовог способног официра ванземаљца (Алан Рикман) до харизматичног официра за комуникације (Сигурни Вивер). У стварном животу ништа од тога не може бити даље од истине – глумци који тумаче ове ликове углавном су уморни од живота, цинични или на рубу алкохолизма, и једва животаре на фановским конвенцијама зарађујући на ситно од старе славе сад већ заборављене серије. Када се појаве прави ванземаљци који верују да је „Galaxџ Quest” заправо серија документарних филмова а не научна фантастика, свако од њих имаће прилику да покуша да заиста постане херој ког је тумачио. Највећи шарм овог остварења није само откачена поставка и често урнебесни гегови, већ то што је прича испричана са пуно љубави према ликовима, тако да је крајњи резултат сасвим “људски филм”, о обичним особама који дају све од себе да због других постану најбоље верзије самих себе.

„Вечни сјај беспрекорног ума” (2004): је ремек дело Мајкла Гондрија и Чарлија Кауфмана, са Кејт Винслет и Џимом Керијем  у главним улогама. Филм тематизује важности свих наших сећања, била она ружна или лепа. У стварности у којој постоји медицинска процедура у којој је могуће обрисати сећања која нам нису драга, улазимо у простор ума главног јунака који се на сваки начин бори да поништи одлуку коју је сам донео. Док се јунаци пробијају кроз све надреалистичније и уврнутије унутрашње пејзаже сећања, парадоксално, њихова компликована љубавна драма чини се све стварнија и дирљивија.

“Чудније од фикције” (2006): Овај необични филм Марка Форестера (Вил Ферел) прати немаштовитог  пореског службеника који једног јутра неочекивано открива да је јунак романа који пише позната ауторка (Ема Томсон). Заплет прати његово емоционално отварање, прву љубав са ексцентричном пекарком (сјајна Меги Гиленхал), и покушај да се избори са нарацијом књиге у којој је изненада открио да се налази. Иако заплет можда звучи превише мета и постмодернистички, у питању је топла људска драма.

Настасја Писарев

EUR/RSD 117.5959
Најновије вести