Милан Белегишанин: Суштина уметности је размишљање у сликама

Премда је по образовању и вокацији превасходно усмерен ка сценској уметности, Милан Белегишанин је један од ретких истакнутих савремених стваралаца за које је тешко одредити доминантну област уметничког деловања.
Milan Belegišanin
Фото: Милан Белегишанин, фото: Приватна архива

Он је пођеднако активан и успешан и као позоришни редитељ и као аутор документарних филмова а такође је и плодан прозни писац који је до сада објавио десетак књига приповедака и један роман.

Недавно је у Новосадском позоришту режирао представу “Јесењин”, његов награђивани документарац “Ласта” је приказан у Грчкој на предстваљању Новог Сада као будуће европске престонице културе, а пројекције његових филмова вечерас ће отворити Фестивал европског и независног филма у Новом Саду.

Одакле извире разностраност вашег стваралачког деловања које обухвата и позоришну режију и документарни филм и прозу?    

„Мислим да је суштина уметности размишљање у сликама. Наравно да сваки медиј има своје специфичне слике и покушавам да се кроз документарни филм, режију у позоришту и литературу изборим са тим проблемом. Уосталом, још је Бергман рекао да је избор медија избор погледа на свет. Менталне слике које се рађају у нама, зависно од времена и простора захтевају и различите медије. Не мислим за себе да сам неки ренесансни човек, суштина је само у томе да се права идеја на прави начин објави у одређеном медију. Можда је литература медиј у коме је човек најусамљенији, има само белину хартије. Када радиш у позоришту, између редитељске идеје и онога што ће публика видети, стоје глумци. И већ је то на неки начин удаљеност редитеља од основне идеје. У филму постоји још већа алијенација у односу на основну идеју, без обзира да ли је документарни или играни филм, јер сем глумца постоји и први сведок дешавања, а то је директор фотографије. Што је медиј “масовнији”, то је већа отуђеност редитеља од његовог првог утиска и идеје, тако да је сам избор медија у ствари одлука о груписању конкретних слика које се у човеку рађају. Свака прича има свој медиј.“

Један од најважнијих сегмената је ваше бављење документарним филмом, а попутЛастеилиТрешњевог цветакоји наилазе на сјајан пријем гледалаца широм света. Шта је, по вашем мишљењу, разлог тога?

„Филм “Ласта” из 2007. говори о старцу који је припитомио ласту и даривао је бескрајном љубављу. Са њом на рамену, као са анђелом чуваром, ходао је кроз последње године своје старости. Љубав и та два мила створења крај пута, у простору и времену пишу једно ново јеванђеље, јеванђеље о љубави. “Трешњев цвет” је филм о пензионисаном професору ког је трешњев цвет пратио кроз читав живот – од Полимља, преко Санyака па све до Срема. Куд год је кренуо белина цвета која наговештава сласт плода била му је потпора и утеха. Из тога трешњевог света, као из чаробне Аладинове лампе, излазило је све лепо и добро што живот носи… Према јунацима мојих филмова живот није био претерано милостив, није их мазио. Па ипак, некаква чедност је остала неокрњена. Смисао живота су пронашли у крилу птице, односно у латици цвета. Ови старци нас “уче” да су љубав и утеха у малим стварима које се налазе свуда око нас и мислим да такву, условно названу, поруку разумеју и прихватају људи широм света.“    


Антигонана Кавалир бедему

Да ли планирате рад на некој новој позоришној представи?

„Волео бих сада да се више бавим позориштем, јер сам се ужелео и тренутно ме заокупљају две ствари. Планирам да поставим Софоклову “Антигона” на Кавалир бедему на Петроварадинској тврђави на истом месту где сам пре четврт века 1992. направио занимљиву представу “Магбет” , који је ишао неколико година и пропутовао црногорско приморје. Изузетно ми је драга та драма, а друго Нови Сад ће 2021. бити центар европске културе и замислите да се у том исконском, архетипском екстеријеру ради дело које је по свим критеријумима и један од постамената светске културне баштине! Размишљам и о мени веома драгој драми истакнутог српског писца Владана Матијевића“Сачувати крила”. Шта ће у будућности од бити од ових планова, не знам, али то ми тренутно заокупља пажњу.“     


ФилмЛастаје недавно приказан на специјалној пројекцији у Грчкој, какав је био пријем публике?

„“Ласта” је приказана у граду Пафосу на Криту, овогодишњој европској престоници културе и тим поводом су представљене и будуће престонице културе међу којима је и Нови Сад. Нажалост нисам присуствовао пројекцији, али ми је речено да је филм наишао на сјајан одјек.“ 

Ваша остварења биће приказана и на Фестивалу европског и независног филма. Колико су овакве манифестације и фестивалске пројекције значајне за представљање филмова и за вас као аутора?

„Вечерас ће у Културном центру Новог Сада на отварању Фестивала европског и независног филма бити приказани документарци “Ласта” и “Ходам кроз простор и говорим о времену” и за мене као аутора је част и велико задовољство да се моја остварења нађу у програму манифестације која представља најбоље европске и независне филмове. Фестивали и пројекције пред публиком су врло значајни за ауторе. Често путујем Србијом и имам ретроспективе својих филмова, које су драгоцене управо због тих сусрета и разговора са гледаоцима, а једно од мени најзначајнијих је било ауторско вече  2008. у Југословенској кинотеци, нашем филмском гнезду.“

Недавно сте у Новосадском позоришту режирали представуЈесењинса музиком Корнелија Ковача. Колико је био захтеван рад на овој представи?  

„Након неколико година сам се вратио театарској режији са представом. Рад на представи је био врло захтеван, јер је то било специфично путовање између три институције Јесењина, Корнелија Ковача и сјајног ансамбла Новосадског позоришта. Ми смо практично представу почели од Корнелијевих композиција написаних на стихове Јесењинових песама, Роберт Ленард је написао изванредан, не бих га назвао, либретом, него аутохтони драмски текст и у том амалгаму музике Корнелија Ковача и драмског текста Роберта Ленарда сам и ја као редитељ лавирао. Веома сам веома задовољан послом који сам урадио, то би жанровски била музичка драма. Бавили смо се судбином песника, јер сваки велики уметник, какав је био и Јесењин, рађа се са даром небеским, али истовремено добија и проклетство. Нажалост дар и проклетство су писмо и глава судбинског новчића. Врло је танка и порозна мембрана између њих и представа поставља питање шта се догађа када та мембрана потпуно буде уништена, када кородира, што неизоставно води у пропаст. Тај двоструки небески поклон који човек добија у виду дара и проклетства инспирисао је Ковача, Ленарда и мене да нам основно полазиште у представи буде Јесењинов“Црни човек” (последња верзија ове песме је написана неколико недеља пре песникове смрти). У песми Јесењин разговара са самим собом о властитом животу, са оним тамним, трагичним и осамљеним у себи…“

Б. Хложан

EUR/RSD 117.5727
Најновије вести