Љубомир Бандовић, глумац: Истина нема две стране

Протеклу, за српску кинематографију веома тешку годину, по много чему је обележило остварење „Име народа” Дарка Бајића.
Јутјуб/Љубомир Бандовић
Фото: Јутјуб/Љубомир Бандовић

Ова историјска драма о Светозару Милетићу, једном од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустроугарској друге половине 19. века, као и другим знаменитим Србима такозване старе Војводине, отворила је 27. издање Европског филм фестивала Палић, освојивши на овој смотри седме уметности и награду публике. Уследила су потом и бројна друга признања на домаћим филмским фестивалима, а не треба заборавити ни чињеницу да је ово остварење, настало по сценарију Милована Витезовића, у којем главне играју Љубомир Бандовић, Ања Павићевић, Жарко Лаушевић, Катзарина Жутић, Андрија Кузмановић, Никола Ристаноски, Милитин Мима Караџић... било међу реткима који су се, упркос пандемији, нашли у редовној биоскопској дистрибуцији.

Љубомир Бандовић, коме је поверена улога Светозара Милетића, навео је у разговору за „Дневник” да је лик знаменитог новосадског градоначелника и адвоката, лидера Српске народне слободоумне странке и покретача и уредника чувеног листа „Застава”, градио не само на темељима општепознатих карактеристика овог великог човека: продорности, енергичности, речитости, правдољубивости, непоткупљивости… већ можда још и пре ослањајући се на његов однос према породици, љубав према деци, пријатељима и, дакако, политичкој идеји коју је бранио. „Милетића су могли да стрпају у затвор, да га трују лековима, али  нису могли да му опонорају. Јер, лаж има две стране. Истина нема“, наводи Бандовић, уз напомену да би, као глумац, био презадовољан уколико би му се у каријери указао још један овакав пројекат као што је „Име народа“.

– Кад те позове Дарко (Бајић), кад понуди улогу Светозара (Милетића), кад ти да за партнера да дебитанта, Ању Павићевић, с једне стране, и Жарка Лаушевића, с друге, то да сам одбио, бацио бих у воду све што сам годинама стрпљиво градио радећи. На таквим глумачким задацима се одређујемо. И трудио сам се да домаштавам, да не играм чињенице из енциклопедије, а при томе заборавим на човека од крви и меса. Помогао ми је и споменик на Тргу слободе у Новом Саду, јер није Мештровић ту Милетићеву руку, тај његов покрет, тек тако истакао. Уз то, у позоришту сам научио и да је најбољи глумчев пријатељ његов партнер. А у сценарију је заиста фантастично понуђен тај однос са кћерком, уопште са породицом, као и са пријатељима Јовом Змајем и Политом Десанчићем. Е сад,. када имаш добар домаћи сир, добре домаће коре и добра домаћа јаја, треба да будеш баш озбиљно неталентован па да забрљаш питу...

Иако је са аспекта филмског језика свакако најупечатљивија сцена са суђења Милетићу када он од тужиоца тражи даизговори име народа”, у глумачком смислу без сумње је најјача она у којој Милетић и Змај Јова говоре о својој умрлој деци?

– Ух, и сад сам се најежио. Постоје разна  пријатељства у животу. Од оних из школске клупе, преко заједничког крварења лактова на неким тренинзима, а кад растеш на Балкану стекнеш и друга из рова... Различите околности везују људе различитим нитима, тањим или дебљим, крутим или еластичнијим. Али веза између те двојице великих људи, Милетића и Змаја, те трагедије које су изнова и изнова заједно преживљавали сахрањујући једно по једно дете, нека је армирана веза која траје до вечности. А и то време је некако било „суштинскије”. Ако је проблем, дај да га решимо, ако је радост, дај да славимо. При томе су у питању веома слојевите личности, док ми данас, од мобилних телефона, немамо времена за то да будемо слојевити, већ је све на прву лопту, први утисак, и све је некако у рукавицама, па је у такве карактере тешко глумачки проникнути на темељу личног искуства. Међутим, био сам благословен тиме што имам Жарка Лаушевића за партнера. Рецимо, на снимању, на крају те сцене, он само зграби шешир и изађе. У првом тренутку сам био затечен, јер то нисам очекивао. Када се вратио, питам га: Где оде ти? А ће он онако најљубазније, најколегијалније: Није ово мој филм, ово је твој филм. То је реткост. И помислио сам да ме за све што сам до сада трпео и радио и чекао, универзум на неки начин наградио партнером као што је Жарко. 

Недавно сте открили да вам клинци на улици раније добацивалигде си Жарач”, због улоге уВојној академији”, а да су с поштовањем почели да се јављају тек наконЈужног ветра”, у којем сте тумачили криминалца Ваја..?

– То је вероватно продукт времена. Сад су у првом плану те неке вредности: живи брзо, буди гадан, умри млад, „боље две године као орао него цео живот као миш”... Е сад, каквих све орлова има на небу, то та деца још увек не знају. Заправо, када говоримо о тим стварима, више у ствари говоримо о њиховим родитељима, који их васпитавају на такав начин. А ту нема ничег узвишеног. Иначе, чињеница је и да смо ми због професије прилично изложени. Доживео сам, рецимо, да седим у ресторану, ручам, човек седа до мене, грли ме и намешта се за селфи. Питам га: шта радиш? Па да се сликамо. Видиш да једем? Ма не сметам ми... Те селфи приче нисам тражио, јер ми глумци смо у овом послу пре свега због себе. Заправо, Рамбо Амадеус је ту тему супер описао: г.... звано слава није нешто циљано, већ ти припадне јер је такав посао. Само је питање како ћеш се с тим носити. Најлепши комплимент у том смислу сам добио од другарице из средње школе која је, кад ме је после 20 година видела у Врању, после два минута разговора на улици рекла мужу: Види, исти човек.

Да ли сте на почетку каријере другачије гледали на феномен популарност

– Заправо нисам. Јер имао сам срећу да рано уђем у театар и да видим колико су глумци, људи који по себи траже себе, изложени неким другим људима који се не баве тим за њих етеричним стварима, али дају себи за право да ниподаштавају, коментаришу, као да су глумци њихово власништво. Али, реално, наш посао је 95 посто забављачки, 4 посто шансе имамо да се сретнемо с уметношћу или да је на неки начин произведемо, а тек један посто је могућности да заиста урадимо нешто што ће можда некоме променити живот. И тај однос је продукт система који нас је учио да уметност припада свима. А мислим да није тако. Признајем да не верујем у ону Титову: осам сати рада, осам сати одмора, осам сати културе. Не може свака култура да буде доступна свима, јер нису сви предиспонирани за све врсте културе. не можете отићи у оперу без неког предзнања, сморићете се. Не воле сви ни џез. Тако није свако ни за позориште, па ни за филм...

Чекају ли Љубомира Бандовића наконИмена народанове главне улоге?

– Ма нема главних и оних других улога, већ само већих и мањих глумачких задатака. Али овај посао јесте један од ретких где квалитет на крају ипак мора да прође и избори се за своје. Истина, имали смо у једном времену генерацију глумаца које су нам напросто „негде од горе” ињектирали кроз неке телевизијске серије , иако то што су радили није ваљало. Сећам се да сам се као клинац чак питао: чекај, можда ја гледам погрешно, али како ови могу да иду из пројекта у пројекат кад то није добро. Али чим је прошло време „ангажованих колега” који су пристајали да буду нечије подгузне муве, све је враћено на „фабричко подешавање’, јер у глумачком свету се ипак пре свега намећеш квалитетом. Доброг глумца можеш да скрајнеш, дешавало се - дешава се и данас - али не можеш да га оспориш. Уосталом, и мене су поједини послодавци годинама потцењивали , али ме нису поколебали јер сам знао да ипак имам неки квалитет. Међутим, нема ни заувек освојених територија - што освојиш данас, сутра мораш изнова. Не служи успех да би постао арогантан, већ да потврди да си на правом путу. Родили смо се у земљи где је та лествица постављена јако високо: Цица Перовић, Павле Вуисић, Цига Јеринић... па то нико на свету није имао. Овде један Драгомир Фелба, кога бих ја гледао и у фрижидеру како једе, није одиграо ниједну главну улогу. Моје је, дакле, да ту лествицу не спустим и не упрљам. Што би рекао Мешин Хасан Џелебџија: „Руке ти упрле до рамена, само чувај образ”...

Мирослав Стајић

EUR/RSD 117.5791
Најновије вести