Ивана Младеновић, редитељка: Кога занима филм о породици?

„Ивана Грозна“ није само још један од бољих, занимљивијих и окрепљујућих филмова о породици и једном њеном посебном члану (и потврда да је породица неисцрпна уметничка тема), већ право филмско чудо, мајсторија - препознаће то филмски зналци - младе редитељке и сценаристкиње, уз то и одличне глумице.
1
Фото: Ивана Младеновић; Фото: Б. Туторов

У средишту приче филма и јесте глумица, игра је сама редитељка Ивана Младеновић, већ препозната у интернационалним филмским круговима, а за свој мали град у који се враћа такорећи је права звезда. Повратак кући у родитељски дом, у стару средину, значи и повратак старим тугама, радостима и анксиозностима, љубавима и неспоразумима, а све уз пажљиво одмерену иронијску дистанцу и дискретан комички набој.

Оно што би гледаоцима могло да буде важно јесте да се овај трећи целовечерњи филм Иване Младеновић гледа у једном даху. У њему све изгледа врло спонтано и делује сугестивно, исијава необично снажну животну енергију, чак и када говори о озбиљним, тешким стварима. Локално обојен дозом горчине, прожет је несвакидашњим универзалним оптимизмом. Тиме превазилази границе типичног артхаус/уметничког, фестивалског филма, и може се очекивати да би добро комуницирао и с овдашњом широком публиком.

Поред редитељке у насловној улози, глуме Анца Поп, Гордана Младеновић, Лука Грамић, Миодраг Младеновић, Коста Младеновић, Зивка Сорејевић, Андреи Динеску… Сценарио за филм „Ивана Грозна“ написали су Ивана Младеновић и Адрин Шијоп. У филму сопствене животе глуме сви чланови Иванине породице, а ту су и њени пријатељи и мештани родног места. У филму су пођеднако заступљени српски и румунски језик.

- Са страхом сам ушла у филм. Људи кажу када радиш филм о себи и својој породици, кога то може да занима? Али док смо снимали, а и када је филм био готов схватила сам кроз коментаре сарадника да су са пуно тога имали прилику да се поистовете. Било да се то односи на мотив о животу у другој земљи; повратку кући; нападима панике или животу у малом граду - каже Ивана Младеновић и додаје да баш није сигурна како би најбоље представила свој филм.- Ако вам препричам само причу није само то, а ако говорим само о концепту... то можда јесте концепт филм. Мислим да је јако битно да су сви људи који су умешани у радњу, глумили своје сопствене животе, и то у причи коју сам ја написла о Ивани глумици која живи и ради у Румунији и враћа се у свој мали град Кладово код родитеља, браће и сестара...

Иако посао сценаристе није њена прва љубав, Ивана каже да је у писању сценарија и реализацији свог трећег дугометражног филма, уживала.

- Јако ми се од почетка допала идеја, а касније и сам рад на сценарију за филм. Настао је практично у једном цугу. Адрин Шијоп и ја пошли смо од тога да понављање неке реалне трагичне ситуације, а у основи то јесте била тужна прича, може бити само у жанру комедије. Пошто сви људи у филму ту причу проживљавају још једном, али сад пред камерама, то треба да буде комедија. У свему томе, други пут то преживљавајући, тражили смо комичке моменте. Ако је први пут оно у стварном животу било заиста тешко, ово пред камером је у неку руку за мене било ослобађајуће и лековито. Адрин ме је, док смо писали, чувао да не потонем у патетику.

Фото: Сцена из филма "Ивана Грозна"

Невоља, али и срећа с овим филмом јесте у томе што нисмо имали довољно новца – снимање смо почели с позајмљених 17.000 евра, а цео филм је, када се урачунају и све услуге, стајао око 300.000 евра, а то је јако мало. Филм је радила техничка екипа од 20 људи. Дакле, нисмо снимали из цуга, већ с прекидима, јер смо у међувремену тражили недостајући новац. Испало је добро, јер да смо све урадили ођедном, сигурно бих се поново, и још више разболела. Овако, било је то јако умарајуће, али су ми прекиди омогућили да мало боље видим шта је све ту било лоше.

Ивана каже да је за многе сцене рађено по 20 дублова. Био је то велики редитељски залогај, ако се у обзир узме да је истовремено и глумила, и то одлично, још једном доказавши свој таленат и испред камере.

- Много ту помаже монтажа, која је, после режије, моја друга љубав. То јако волим да радим и у томе сам тек неуморна.

Ивана Младеновић рођена је у Кладову. У Београду је три године студирала право и три пута је покушала да упише режију на Факултету драмских уметности. Режију је ипак дипломирала у Букурешту на Националном универзитету за позориште и филм „И. Л. Царагиале“ (Университатеа Натионала де Арта Театрала де Цинематографица „И.Л.Царагиале” - УНАТЦ). Још током студија њени филмови приказивани су на фестивалима широм света. Свој први дугометражни филм почела је да ради 2009. Реч је о документарцу „Искључи светло“ завршеном 2012, када је у априлу премијерено приказан на Трајбека фестивалу у Њујорку. На Сарајево филм фестивалу освојио је „Срце Сарајева“ за најбољи документарни филм, а у Румунији Гопо награду за најбољи румунски документарни филм. Главну женску улогу играла је у филму „Иними Цицатризате“ (Scared heart) 2016. који је режирао Раду Жуде, истакнути румунски редитељ.

Ивана каже да су студије у Букурешту, као и филмска клима у Румунији уопште, били веома подстицајне и инспиративне.

- Нисам никада ни помислила да ћу студирати режију у Румунији. Три године сам покушавала да упишем режију на Факултету драмских уметности. Како се то није десило, одлучила сам да одем у Румунију. Иначе, велики број младих из Кладова тамо студира економију, медицину, и то је већ постало некако савремена традиција. Ипак, можда је мој потез деловао мало чудно, јер нико пре мене, а да је из Кладова, није тамо студирао режију.

Мислим да школа као школа није толико битна. Много су важнији људи које упознате и оно што вас инспирише у раду. Неки од познатих савремених румунских редитеља покушавали су тамо да предају, али нису успели. Рецимо, Кристи Пују у неком тренутку тамо је држао часове глуме. Корнелиу Порумбоиу такође је једно кратко време предавао режију. А Раду Жуде никада није ни примљен у ту школу, ишао је у неку приватну. Дакле, нисам сигурна колико је тога важног у тој школи. За мене је важан тај талас људи који су покушавали нешто да раде, експериментисали су, трагали за нечим новим, нечим својим, мислим да је то за мене и моје бављење филмом било најинспиративније.

Не могу да се сетим да су нас баш тамо нешто учили теорију, али можда нисам била баш најбољи студент. Оно што се у тој филмској школи првенствено ради јесте да сваке године напишете по један сценарио и снимите филм. И било је дивно што су нам давали да радимо с филмском траком. Буквално, све смо „мерили“ филмском траком. На првој години радили смо на шеснаестици, на другој смо филм снимали дигиталном камером, а на трећој тридесетпетицом - блек енд вајт. На четвртој години се ради на шеснаестици у боји, а на мастеру долази на ред тридесетпетица у колору. Пуно смо размишљали и довијали се с тим филмским тракама, позајмљивали смо паре да купимо недостајуће нам филмске ролне. Објашњавали смо родитељима зашто нам никад није довољно филмске траке коју смо добијали у школи и зашто и они морају да позајмљују паре да траке докупљујемо.

Први Иванин филм, дугометражни документарац „Лумеа ин патрателе“ (Искључи светло) говори о три младића од 19-20 година који по изласку и малолетничког затвора настављају своје животе - неко сасвим другачији од пређашњег, неко опет креће старим путем. Настао је тако што ју је редитељ Флорин Шербан упознао с радом у глумачкој радионици за осуђенике у малолетничком затвору. Шербан је ту са групом малолетника и снимио филм „Want to то Whistle, I Whistle“ (2010) и освојио Сребрног медведа - Велику награду жирија, и награду Алфред Бауер за иновације на филму 2010. на Берлинском филмском фестивалу.

- Шербан је за свој филм изабрао те момке који су се после тога појавили и код мене у филму. Позвао ме је у тај малолетнички затвор и то је променило све. Видела сам како је радио с њима, колико је поштовања имао према својим “глумцима”, и све је то на мене јако утицало.

Њено друго остварење је играни филм „Солдати. Повесте ди Ферантери“ (Војници. Прича из Ферентарија), настао у румунско-српско-белгијској копродукцији. Сценарио је написан по бестселеру Адија Шјопа. У филму се ради о младом антропологу који се у докторским студијама бави румунским манелама, врстом оријенталне музике која углавном долази из ромске заједнице. То је музика која се неки начин избегава и нигде се не пушта. Главни лик је Ади, који се досељава у румунски ромски гето да уради истраживање о њиховој, музици али и људима који је слушају. Ту упознаје бившег затвореника Берта с којим почиње везу и цела је прича о томе да ли је у питању љубав или су паре најважније.


Специјално признање у Локарну

Румунско-српски филм „Ивана Грозна“ („Ивана цеа Гроазница“) освојио је специјално признање жирија на 72. Филмском фестивалу у Локарну. Филм је имао светску премијеру у званичној селекцији „Цонцорсо Цинеасти дел пресенте“, а награду прати и новчани износ од 25.000 евра, намењен за промоцију филма у Француској. Недавно је приказан у Новом Саду, на затвореној пројекцији, као студија случаја у оквиру једне од сесија CIRCLE Women Doc Accelerator, међународне платформе и програма за развој документарног филма, намењеног редитељкама и продуценткињама.


Сценарио за филм„Војници, Прича из Ферентарија“ написала сам заједно с Адијем, и у њему он игра и главну улогу. Продуценткиња филма је Ада Соломон која је продуцирала филм „Ивана Грозна“ - каже Ивана Младеновић.

Иначе, Ада Соломон је једна од водећих румунских филмских продуцената. Продуцирала је „Аферим“ (Сребрни медвед у Берлину, 2015) у режији Раду Жуде. Продуцирала је и све остале његове филмове, као и филм Калина Петер Нецера који је добио Златног медведа у Берлину за филм „Позиција детета“ (2013). Она је продуценткиња и бројних документараца. У Румунији су углавном редитељи и продуценти својих филмова, док се Ада сконцентрисала само на продукцију.

В. Црњански

EUR/RSD 117.4680
Најновије вести