Филмска критика: „Хладни рат” Павела Павликовског

Било да сте љубитељ драме, слике, тона, филмови Павела Павликовског имају све! Такав је “случај” и његово остварење “Хладни рат”, које је опчинило публику и жири фестивала у Кану 2018, на премијери.
т
Фото: Youtube Printscreen

Филм посвећен и инспирисан родитељима Павликовског, описује “проклету љубав” као нешто најузвишеније, најдубље и најлепше на свету. И чини то толико убедљиво, сугестивно, да човек поверује у све што је приказано.

Зузана Зулу (Јоана Кулиг) и Виктор (Томаж Кот) су протагонисти које пратимо од дана кад су се срели, до дана кад су заувек остали заједно. Између бесни хладни рат. Око њих и у њима самима, између њих.

Виктор користи прилику да током гостовања пољског КУД-а чији је диригент и пијаниста, у Берлину, побегне на Запад. Рационалан, опортун, какав је представљен од почетка, за разлику од емотивне, самосвојне Зулу, наставиће каријеру у Паризу, жарко желећи да се поново споји са штићеницом коју је од аудиције протежирао и лудо заволео, као жену свог живота. Она, пак, подједнако жарко желећи само њега, не полази за њим, али му долази и враћа се, више пута, као и он њој. Све ове фазе њихове љубави - Пољска, Француска, поново Пољска, са епизодом и у Југославији, срж су филма, и метафизички схваћене потраге за слободом, миром, срећом, “проклете љубави” саме.

Фрагменти, истргнути из осталог дела наратива (њихови животи мимо тога, и живот свих људи тог времена, подељеног на Исток и Запад), прекиди су и стварности. Сцене у којима су њих двоје, нестварно су узбудљиви. Визуелно (црно-бела техника снимања, фотографија, монтажа, одлични глумци), у савршеном споју је са звучним, изузетно важним сегментом филма. Иако с љубављу у епицентру, управо захваљујући монохроматским сликама предела, градова и једне разрушене цркве с куполом “осликаном” небом, тоновима изворног словенског мелоса, “Хладни рат” и те како успева да прикаже сву ватру и жар социјалног, психолошког, политичког, хуманог карактера приказаних људи и друштава кроз не само једну, читаву еру и сферу, увек помало заборављену, омаловажену, а тако блиску и важну. Не само за генерације родитеља или наше. Филмови Павела Павликовског могли би да се изучавају као предање, школа свим будућима.       

Игор Бурић

EUR/RSD 117.9011
Најновије вести