Андрија Кузмановић: Улога мора да те „ради”

Андрија Кузмановић је данас један од омиљених српских глумаца, иако је, пре него што је уписао и завршио Академију драмских уметности у Београду, свој таленат најпре показао у фудбалу.
andrija kuzmanovic rts
Фото: RTS

 Шансу да се широкој јавности прикаже као врсни глумац добио је још током студија, када му је припала улога Јакше у филмовима „Монтевидео, Бог те видео “ и „Монтевидео, видимо се“, који су му отворили и одредили даљи пут у каријери.

Играо је и у серијама „Јагодићи“, „Жене са Дедиња“, „Комшије“, „Убице мог оца“ и „Сумњива лица“. Ипак, највећу популарност доживео је у години која је за нама, која му је донела прву главну улогу и то у серији „Сенке над Балканом“. Због улоге Станка Плетикосића, каже, није имао већу одговорност од претходних, али је том лику приступио веома озбиљно и за цео пројекат се темељно припремао.

- Схватио сам, наравно, важност ове улоге, како за мој живот и каријеру, тако и за један тако велики пројекат и серију као што су „Сенке над Балканом“. Сви смо пришли томе веома спремни и знали смо шта ћемо и како да радимо, а осим тога, на време смо почели озбиљно да се спремамо. Знао сам с ким радим, па самим тим нисам ни имао неку бојазан. Чак сам једва чекао да све почне са реализацијом - рекао је на почетку разговора за Дневников „ТВ Магазин“ глумац Андрија Кузмановић.

Изјавио си  недавно да је улога инспектора Станка Плетикосића код тебе изазвала глумачку страст. Због чега је тај лик за тебе посебан?

- Држим се тога да коју год улогу добијеш она мора да те „ради“ и ма кога играо мораш да се поистоветиш и да оживиш тог човека, без обзира на то да ли он историјски постоји или, као у мом случају, не. Избегавам улоге које не могу да одиграм без било какве страсти, да ми се не допадне и да ме не покреће, јер онда тешко да и ја могу да покренем улогу.

С обзиром на то да се цео пројекат планирао дуго, како си се ти припремао за улогу инспектора?

- Од почетка смо знали оно што ми је Бјела рекао о томе какав би Станко по карактеру требало да буде и које су му врлине и мане, а прво смо кренули од физичких припрема. Гледали смо како ће то споља да изгледа. Стил облачења је морао да буде мало екстравагантнији него тадашњи београдски, посебно у првих неколико епизода, а касније смо лик мало утопили у ту београдску причу. Неколико дана смо трагали и за фризуром. Стално сам проводио време у канцеларији и продукцији са Дудом нашом шминкерком и испочетка тражили неку прилагодљиву фризуру и зулуфе за то време и за серију, а да при томе припада и том лику. Овакав пројекат захтева студиозне припреме.

Фото: RTS

Шта су врлине, а шта мане Станка Плетикосића?

- Он је пре свега један патријахално васпитан младић, што се види у његовој  комуникацији са дедом који му је једина фамилија. Врлине су му и поштовање старијих, борба за правду, искреност и некорумпираност. Нема претерано много мана. Због тога што је ишао да се виђа са Маром, можда се примећује страх од везивања. Вероватно јер је као мали остао без целе породице на своје очи. То нисмо провлачили кроз сценарио, али Боже здравља, биће ако буде наставак. По оригиналном сценарију њему су нацисти убили целу породицу па је он живео са деком.

У последњој епизоди имали смо прилику да видимо да Станко одлази у Швајцарску на школовање. Да ли ћемо га гледати у наставку серије, ако га буде?

Да наравно. Мислим да ће, ако буде наставка, Станко бити ту уз Танета.


Ускоро нова серија

Када су серија и филм у питању да ли нешто прижељкујеш или се нечему надаш? - Тренутно радим нову серију, чији је радни наслов „Јутро ће променити све“ и ту играм главну улогу. Има доста ствари које прижељкујем, а скоро до 2019. године знам шта ћу радити. Хвала Богу све то што сам до сада прижељкивао се и обистинило тако да, ето, волео бих само да наставим тим темпом и што се мене тиче не жалим се.


Да ли мислиш да је серија стекла огромну популарност због тога што се разликује од уобичајених жанрова српске кинематографије?

- Наравно. Поред тога што је квалитет слике и приступ глуми бољи и локције на којима смо снимали изгледају богатије него у осталим серијама. Мислим да је и жанровски доста одступила од досадашњих жанрова на које смо навикли. Серија је доста смела, али и наша публика је навикла на неке ствари. Можда су гледаоци у почетку били изненађени,  али наша публика је навикла на добре ствари и одмах препозна квалитет. Ми се бавимо послом у ком се квалитет препозна у првој секунди или се не види никад. Одступање од досадашњих клишеа у жанру је исто тако допринело овако доброј гледаности серије.

За ову годину су најављени нови филмови и серије. Како ти гледаш на стање у српској кинематографији? Да ли сматраш да се полако приближавамо свету?

- Мислим да ми првенствено треба да се приближимо сами себи из неких ранијих периода, од 70-их, 80-их па чак и прве половине 90-их, када смо правили озбиљне филмове. Мислим да не морамо да јуримо за светом јер смо и тада били блиски свету и сматрани смо за неку авангарду по питању кинематографије. Имали смо јаку плејаду глумаца, редитеља, писаца, сценариста, камермана, микромана. Све је то јако битно за један пројекат светског габарита, а људи то не схватају. Треба да се вратимо на неко наше упориште и да се сетимо како су некад снимани филмови овде. Наравно, не ради се за исти новац и много мање даје за културу, али коначно је кренуо неки талас у ком су почеле неке ствари да се снимају испочетка и неке телевизије имају слуха за серијски програм. Имали смо јако добру кинематографију и јако добар серијски програм на ком сам и ја одрастао, Сматрам да су у свакој мојој улози у великој дози присутни неки домаћи филмови и серије које сам гледао кад сам био мали.

Фото: Дневник (Филип Бакић)

Стиче се утисак да вас млађе глумце стално упоређују са старијим колегама и да вам се намеће то колико је је стара глумачка постава била врсна. Да ли због тога ви данас имате већу одговорност?

- И треба. Стојим иза тога да смо ми некада имали много добре глумце. Не могу да их поредим са данашњим, јер ни ово време не могу да поредим са оним временом. Глупо је поредити једног великог Мију Алексића, Мићу Томића, Пепија Лаковића, Зокија Радмиловића са неким од нас или са старијим колегама. Мало је то незахвално, јер је то било другачије време, неке ствари су тад тек почињале да се раде, није било толико истрошеног материјала и идеја. Када споменемо неке глумце из прошлости мора да постоји доза одговорности, јер су ти људи пре нас били ту и бавили се овом публиком и поставили високе стандарде и репере тако да ми морамо да испоштујемо неку норму, али мислим да не морамо да се оптерећујемо тиме. Ја се никада не оптерећујем, већ овај посао радим из љубави и сматрам да сам ту негде нашао паралелу са тим временом. Мислим да су тада људи овај посао радили искључиво из љубави и тад су неке материјалне ствари биле мање битне и није тај материјализам утицао толико на свакодневни живот без обзира на потребе. Мислим да данас живимо у много изветопиренијем свету и све гледамо кроз тај материјализам, а ја нисам срећан због тога јер овај посао не радим због новца.

Владимир Бијелић
фото: Филип Бакић, РТС

EUR/RSD 117.5727
Најновије вести