„Дневник” у селу Гибарац: Векови памте сложне људе

Од кад је света и века, или бар настанка села Гибарац у другој половине 14. века, то место граде људи који су однекуд бивали протерани.
р
Фото: Дневник (С. Шушњевић)

Најпре су Срби, бежећи од Турака, прешли Саву с југа, потом су ту насељени Хрвати под аустроугарском командом, а касније су село населили људи из разних крајева Југославије, и што је најбитније, сви су се успешно прилагодили једни другима. А за сво време, Гибарац је остао - Гибарац.

- Често разним добровољним акцијама заједно чинимо све што нам је неопходно за нормалан живот у нашем месту - уверава нас председник Месне заједнице Миломир Угљешић. - Наше село може да се поноси великим видним напретком у последњих неколико година, као и тиме што смо успели да омогућимо свим узрастима све неопходно за успешно функционисање.

То, даље, значи да деца имају где да иду у вртић, заврше школу, тренирају разне спортове, амбуланту, продавнице, установе културе, а не треба заборавити ни да су близу Шида и границе, што им умногоме олакшава живот.

Фото: Дневник (С. Шушњевић)

Такође, стекли смо утисак да је село фино ушушкано и пространо, близу свега, а опет некако довољно удаљено да не носи терет градске брзине живота. Можда је зато одувек био место у које су људи долазили силом прилике или, пак, наменски.

Тако сада у Гибарцу живи нешто више од 900 душа, док стотинак њих, премда пријављени на сеоску адресу, живи и ради у иностранству, махом у Аустрији и Немачкој.

- Данас се део мештана бави пољопривредом и сточарством, узгајајући свиње, краве и јунад, док пољоприведници најчешће узгајају пшеницу, кукуруз, репу, а у нешто мањим количинама и разно поврће - прича наш саговорник. - Други, већи део мештана запослен је у оближњим фабрикама као сто су „VictoriaOil“, „BigBull“, „Agropapuk“, али и у мањим предузећима и локалној самоуправи.

Ипак, где год радили, Угљешић тврди да се у Гибарцу тренутно најбоље живи! Томе иде у прилог још једна тврдња да веома мали број људи прима неку врсту социјалне помоћи.

- Село има скоро сву неопходну инфракструтуру за нормално функционисање, као што је путна инфракструктура, водовод, расвета и слично, а једино што немамо, а од великог нам је значаја, јесте канализација за коју смо кренули у израду пројекта. Верујемо да ћемо у сарадњи са локалном самоуправом у наредном периоду и то решити - нада се председник Месне заједнице. - Мислим да мештане Гибарца очекује све лепша будућност јер се види велики напредак у селу. Ми као Месна заједница у последњем периоду смо много урадили на изгледу села као и на свему што је потребно за нормално функционисање мештана. Одличном сарадњом са локалном самоуправом која очекује отварање одређеног броја фабрика у нашој Општини, решили бисмо и највећи проблем за све нас, а то је додатно запослење мештана, чиме би сви осигурали егзистенцију за себе и за своју породицу.

Фото: Дневник (С. Шушњевић)

Па, можда и јесте право време купити неку од бројних празних кућа у Гибарцу јер су цене права „ситница“, кажу нам мештани. Рецимо, пространа спратна кућа са седам ари окућнице кошта око шест и по хиљада евра. Још ако је поред неког бунара с питком водом из доба Аустроугарске... Тек је онда за бадава!

Из Крајине у Шид, па даље...

Колико има нормалних, а колико „муњених“ људи у Гибарцу, покушали су да нам појасне релативно свежи досељеници из Далмације - Саво Трескавица и Раде Парента, премда нисмо сигурни, ни ми ни они, којој групи и сами припадају. Зашто су дошли баш у то место - ето. Али зато, има „ође лијепог“ света, мада ништа то не вреди кад „дечки беже на једну, а цуре на другу страну, не можеш да видиш да се узму подруке.“

- Из Крајине смо дошли у Шид, па сад овде, а видећемо где ће нас ћерати - каже у полушали Трескавица, додајући да је Гибарац пустош од села баш зато што се народ одселио. - Овде је 90 одсто западних Славонаца дошло. Направили су хрватске папире и отишли вани. Нису ни продали куће, ништа, оставили кључ у браву и отишли. Бавили се људи стоком, земљом, имали комплетну механизацију, али су све то продали и отишли.

Премда немају жене, ни децу, обојица животаре и раде кад их неко позове. Навикнути на полу-герилски живот, не спуштају сидро ни у Гибарцу, јер ко зна где где их пут навести. Паренти је жеља Јахорина, а Трескавици било где друго, само не ту где је сад.

Фото: Дневник (С. Шушњевић)
Кад си млад, све је забавно

За шестогодишњу Милицу нема неких разлога за секирацију што живи у Гибарцу, тачније, све што јој треба има - одличан вртић, још боље другаре, а у слободно време може да пева и игра игрице до миле воље. Штавише, највише воли кад је у школици јер код куће најчешће буде окружена старијима па јој је досадно. Малу Милицу смо срели на путу до куће са бака Надом која се у Гибарац доселила пре две године из Шапца.

- Овде ми је супер, само ми недостаје мој деда - а кад каже „деда“, бака Нада мисли на свог покојног мужа. - Недостаје ми кад смо заједно били, сад да ми је макар тих чарки, да се посвађамо. Сад одем на гробље а он само ћути, неће ни да се свађа. Овако, у селу ми ништа не фали. Имамо све установе, деца имају разне занимације, све је супер.

 Леа Радловачки

 

EUR/RSD 117.5779
Најновије вести