Наташа Кампуш, 13 година касније: Од Стокхолмског синдрома до хајке

Наташа Кампуш данас има 31. годину и бори се против ширења мржње на Интернету. То се, међутим, многима не допада.
w
Фото: Youtube Printscreen

Тринаест година година после бекства из подрума у коме је била принуђена да проведе осам година, непрестано добија претње посредством друштвених мрежа. За немачку агенцију ДПА је изјавила да је поред разних увреда највише погађа када јој шаљу поруке да њено заточеништво није било ништа више од обичне шетње. Штавише добија и претње убиством, због чега је доспела и под полицијску заштиту.

Ове недеље је почела промоција њене треће књиге „Сајберзлобници. Дискриминација на Интернету”, у којој се залаже за оснивање међународне „Интернет полиције”, која би преступнике хватала и помагала жртвама. Тврди да су пре свега жене погођене силеyијама на мрежи. То не би требало ћутке да подносе, него да документују претње и алармирају надлежне службе, саветује она.      

Када је имала само десет година на путу до школе била је отета и провела је у закључаном подруму пуних осам година, све док јој у њеној 18, крајем августа 2006, није пошло за руком да побегне. Неколико сати доцније њен отмичар је извршио самоубиство. Све је почело када је изашла из своје куће у бечком бецирку „Дунавски град” 2. марта 1998. године. Али, није се вратила кући. Сведок је тврдио да је видео како улази у бели минибус са замраченим стаклима, а током обимне истраге полиција је претресла око 700 таквих возила у потрази за девојчицом. Детективи су чак и разговарали с отмичарем, Волфгангом Прокопилом, који је објаснио да свој комби користи за превоз шута због грађевинских радова.     

Наташу је држао у скривеној соби у месту Штрасхоф код Нордбана, око пола сата вожње од Беча. Просторија је имала пет квадратних метара (дужина 2,80, ширина 1,80, висина 2,30), без дневног светла и прозора, са челичним вратима и купатилом. Првих година Прокопил јој није дозвољавао да напушта собу, али ју је касније пуштао и у двориште. Чак је неколико пута напустила и кућу, али под претњом да ће, ако од некога затражи помоћ, та особа бити убијена. Временом јој је доносио књиге, а добила је и телевизор.             

Кампушова се појавила 23. августа 2006. у јавности. Тог дана је чистила и усисавала Прокопилов аутомобил у башти. У једном тренутку, њега је неко позвао мобилним телефоном, и он се удаљио због звука усисивача. Девојка је оставила усисивач укључен и побегла из дворишта. Трчала је кроз дворишта и улицу неких  200 метара, тражећи од пролазника да позову полицију, али се нико није обазирао. Након пет минута, покуцала је на прозор једне куће и представила се. И, укућанин је позвао полицију. Проклопил се, након што је сазнао да полиција трага за њим, убио скочивши под воз близу станице Нордбанхоф.     

Две недеље касније аустријска телевизија ОРФ је емитовала екслузивни интервју с Наташом Кампуш, који је неколико сати касније емитовало још 400 ТВ станица широм света. И, зачудо, изјавила је да је отмичар постао део њеног живота, те да га након свега жали због онога што је учинио. Такође је рекла и да је он јадна и изгубљена душа коју су други људи завели.      

Прича о аустријској девојчици коју је киднапер држао осам година у заточеништву а након њеног бекства се убио, е да би његова жртва на крају конца исказала жаљење због његове судбине – надалеко је ођекнула. Тако су већ у јануару 2007. почеле пробе у Српском народном позоришту у Новом Саду јер је свега неколико месеци од догађаја драмска списатељица Маја Пелевић написала драму „Ја или неко други” инспирисану случајем Наташе Кампуш. Та прича покренула је питања граница слободе у савременом свету и дилему где је веће заточеништво - да ли између четири зида или у јавности која је у потпуности медијски исконструисана и не може се са сигурношћу закључити шта је добро а шта зло, ко је кривац а ко не - рекла је Пелевићева уочи премијере.     

Цео случај звучи више него парадоксално, али реч је о психолошком феномену који су стручњаци крстили „Стокхолмским синдромом”, да би у примере који га описују сврстали и „случај Кампуш„. Изворно се радило о пљачки банке у Стокхолму 1973, када су разбојници шест дана држали заточене службенице банке. Након изласка на слободу, ни једна од њих није хтела да сведочи против њих - чак су их браниле. Врхунац свега је била веридба једне од њих с пљачкашем и одржавање везе за време његовог боравка у затвору.      

Психолози су у први мах били збуњени, али су с временом дефинисали такво понашање. У таквим ситуацијама, жртве су потпуно зависне од агресора који управља њиховим животом, као што дете зависи од мајке која га штити од опасности и одржава у животу. Жртва постепено престаје да мрзи агресора и сматра сваки његов ситан уступак или добар поступак (давање хране и пића, одлазак у Ве-Це) трачком наде и доброте. Такви мали знаци пажње подстичу стварање зависности и повезаности. И није само жртва та која у којој се пробуде осећања за агресора - у питању је обострана повезаност. Они се често поверавају жртви и причају јој о својој несретној и болној прошлости. С обзиром на живот у изолацији, жртве се навикавају на такав начин функционисања и излазак на слободу им представља шок. Стога је и Кампушовој било потребно време да се припреми за освајање слободе, иако је можда и раније имала прилику за бекство.     

Стручњаци сматрају да Стокхолмски синдром није толико чест колико се медијски пренаглашава, али када се појави, то не значи да је жртва изгубила здрав разум. То је само њен начин реаговања на ситуацију у којој се нашла и једини обрамбени механизам који јој је у том тренутку доступан.     

Изгледа да Наташи Кампуш ни дан данас многи не могу да опросте због тога што се у својим изјавама, интервјуима и књигама није представила као сломљена жртва. „Они ме виде насмејану и не пада им на памет да се радујем управо зато што сам доживела толико тога страшног, али сам сада жива и могу да уживам у својој слободи. Прогоне ме они похлепни, жељни медијске пажње, лажљиви и зависни од прождирања других”, написала је Кампушова у својој трећој књизи.     

Како то да изазива толико мржње, још увек не може да разуме. Она је, међутим, активна на Твитеру и Инстаграму и упркос свим негативним странама друштвених мрежа, не жели да их се сасвим одрекне. Јер, наилази и на позитиван одзив, открива драге јој људе са занимљивим позивима и хобијима на Интернету. Највише је занимају теме о климатским променама, заштити природне околине и животиња, и налази да је позитивно то што је толико пуно људи активно зарад постизања еколошких циљева. Такође је и друштвено ангажована и ради са организацијама које помажу жртвама дискриминације на интернету.     

А пакосне и мрзилачке опаске на њен рачун у књизи није хтела ни да цитира. „Одлучила сам да тирадама мржње не уступам непотребан простор, јер то њихови аутори стварно нису заслужили”, написала је она.     

Стварно су дошла чудна, сајбер-злобна времена - колико јадних и изгубљених душа. Само што Наташа Кампуш није међу њима.

         Реља Кнежевић

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести