Бранко Милованов из Сенте је најстарији активни рукометни голман 

СЕНТА: Бранко Милованов из Сенте, без обзира на године – а има их пуних 75 – више је него успешан чувер мреже екипе рукометних ветерана свога града и нема ништа против што на традиционалним турнирима на којима учествују већ готово четврт века с исписницима из Кањиже, Кечкемета, Будимпеште, Дабаша и још неких мађарских вароши, признања добија као најстарији играч.
1
Фото: Dnevnik.rs

Од њега нема старијег сениора у РК „Сента”, управо му је на турниру у Кечкемету додељено признање домаћина „Мистрала купа”, још у два наврата је проглашаван за најстаријег, а још увек с лакоћом прави шпагу и зауставља шутеве нешто млађанијих играча противничких тимова.

– Још сам у форми јер редовно идем на тренинге у халу, разгибавам се, често свраћам у теретану и пливам – објашњава Милованов. – Једном недељно скокнем до мађарске бање Морахалом јер пливање и купке опуштају мишиће, радим разне вежбе и тиме одржавам кондицију. Није добро ако зарђаш, седећи у соби и гледајући телевизију.

Спортиста је готово шест деценија, још од 1960, када је уписао средњу школу и почео да брани за екипу „Шандор Петефи”, потом за „Сенту”, две године је провео и на голу ађанског „Потисја” у савезној лиги, а каријеру завршио у Сенти, тако што је до 38. године био стандардни првотимац.

– Неко време сам радио као тренер пионира „Сенте”, а потом наставио у екипи ветерана. Мораш да радиш и вежбаш јер, ако се запустиш, готов си. Прихватам то да нисмо ми сви једнаки, почев од конституције тела па до других околности. Видим да много млађи ветерани који играју на нашим турнирима имају проблема с коленима и друге тегобе. Додуше, и мене неки пут заболи колено, али није се истрошило као код неких. У екипи ветерана Сенте су ми оба зета, Силард Тертеи ме одмењује као голман и капитен је Драган Миљковић. То што сам им таст не узима се у обзир, него сам ту увек у резерзви, па када Силард или наш другар Слободан Живковић не могу, спреман сам да станем међу стативе. Ту смо некако породично, а и комплетна екипа је сложна, држи се на окупу захваљујући дугогодишњем пријатељству и дружењу – каже Милованов.

Бранко је радни стаж скупљао као возач у сенћанској Штампарији „Ударник” 36 година, док је четири био ауто-механичар у „Машиноремонту”, пошто је тај занат изучио. Међутим, када се вратио из ЈНА, није било посла у његовој струци и пошто је возачку дозволу стекао у армији, прихватио је посао шофера.

– Тих шездесетих и седамдесетих многи моји рођаци су отишли у Шведску и Немачку, био сам и ја тада у дилеми – отићи или остати, али сам се оженио се и удомио у Сенти. Нисам због тога зажалио, супруга је радила у СУП-у, ја у Штампарији, саградили смо кућу, тако да нисмо незадовољни, за живот су нам сасвим довољне две пензије које примамо. Ћерке и зетови се баве својим професијама, сви су обезбеђени, имају више од нас, тако да немамо брига – напомиње Бранко.   

М. Митровић

EUR/RSD 117.5576
Најновије вести