Новосађанин Силвестер Ковач најстарији маратонац у региону

НОВИ САД: На недавно одржаном Новосадском полумаратону Новосађанин Силвестер Ковач кренуо је из првог реда, успешно истрчао шест километара и добио специјалан пехар.
silvester kovac
Фото: Privatna arhiva

Неколико месеци пре тога на Новосадском маратону претрчао је 10 километара и такође подигао победнички пехар. Балкански је рекордер на 1.500 и 10.000 метара у категорији „ветеран“, а у својој категорији у региону више и нема конкуренције. Јер овај маратонац има деведесет година и вероватно је једини активни атлетичар дугопругаш у овом делу Европе.

Међу мојим вршњацима, ако су живи, активних у спорту има само теоретски, јер са спортом имају додир само ако га гледају на ТВ-у или га прате у новинама, али у овим годинама то је тако. Девет банки. И ових нешто млађих од мене је све мање на тркама. Или су се разболели, или су поумирали, каже Ковач.

Прошле године истрчао је пет трка, а и ове године планира неколико маратона. Истина, не у пуној дужини од 42.195 метра, али већ је ове године истрчао шест километара, па ће се вероватно окушавати на деоницама до 10.000 метара. Вежба свакодневно.

Раније сам трчао дневно и до 10 километара. А сада, када сам оматорио, дневно истрчим око два километра, без обзира какво је време напољу. Ако желиш резултате, да напредујеш у науци, послу, спорту свуда се мора радити. Ништа нема без тренинга, без вежбе. То важи и за спорт. Рад је извор свега, истиче Силвестер.

Рођен је 1928. у Доњим Андријевцима у Хрватској. Основну школу је завршио у родном месту, а Средњу техничку школу у Осијеку. Тамо се 1948. године учланио у Атлетски клуб „Пролетер“ и већ прве године кренуо да се такмичи и осваја награде на кратким, средњим и дугим пругама. Убрзо се преселио у Нови Сад и запослио у „Електровојводини“. Тамо се и пензионисао 1983. године. Промена средине није променила његове спортске навике да трчи и такмичи се. И побеђује.

Фото: Privatna arhiva

Имам два стажа. Један је радни и он се завршио 1983. године, а овај тркачки, ево траје и данас. Већ седамдесет година, наводи Силвестер показујући трофеје и дипломе које је освајао на такмичењима протеклих седам деценија. На зиду су окачене и урамљене дипломе са трка с почетка каријере, а у витринама чува пехаре новијег датума, јер за све – нема места у стану.

Не зна колико је за седам деценија претрчао, али је од 1980. године почео да бележи своје наступе и претрчане километре, па је тако ту убележен његов лични рекорд постављен 29. новембра 1980. године, на Дан Републике, од Загреба до Чазме у дужини од 60 километара. Те године на такмичењима претрчао је више од 300 километара. Имајући у виду свакодневно тренирање, не би било необично да је у каријери, по пређеним километрима, оптрчао пар кругова око Земље. Сећа се многих догодовштина, али и периода пре него што се почео бавити трчањем, када је добио ударничку значку на изградњи пруге Шамац – Сарајево. Али и ратних година пре тога.

У шали каже да је годину дана служио Титу, а годину дана Хитлеру, с тим да је Титу служио добровољно, а вођи Трећег рајха је морао, јер је једина алтернатива томе била смрт.

Партизанима је приступио 1943. године, са само 15 година и годину дана се борио против окупатора, али је 1944. године читава његова јединица пала у руке Гестапоа код Нашица. Након испитивања и пар затвора у НДХ, пребачени су возом за Беч, а затим преко Чешке у Пољску на крајње одредиште.

Када смо стигли, на станици сам видео натпис Освјенћим – Аушвиц. Али тај логор није био у граду, него пар километара даље. Када смо тамо дошли било је јако много људи. Рекао бих на милионе. Био сам смештен у бараку са 30 младића и радили смо цео дан, а спавали на слами. Радили смо и ћутали јер није било паметно супротстављати се Немцима. Срећом, нису нас тукли. Јевреји су били у другом делу логора. Језиве слике тих мушкараца, жена и деце и данас су ми пред очима, не бих о томе да причам, каже Силвестер, док му се у очима цакле сузе.

Приближавањем Црвене армије Аушвиц је испражњен, а затвореници потерани путем. Након неколико дана хода, искористио је прилику и побегао из колоне, укрцао се на воз и стигао у Беч, где је чак успео да се запосли неколико месеци на железничкој станици као помоћни радник, где је дочекао ослобођење маја 1945. године. Након тога, вратио се у Југославију завршио школе, запослио се и учланио у атлетски клуб.

Првих 20 година сам се, да тако кажем, бавио преживљавањем, а следећих 70 година трчањем, кроз шалу каже витални маратонац.

Ожењен је Розином с којом има две ћерке и четворо унучади. Због чланске карте Атлетског савеза Србије мора често да иде на лекарске прегледе. На резултатима би му могли позавидети и млади, а за свог живота није попио лек за притисак, ни срце, који су готово незаобилазни „оброк“ људи старије доби. Како каже, у животу није попио кап алкохола, нити запалио цигарету.

Тајна дугог живота? Моје мишљење, као лаика је да будеш, активан и психички чист. Под тим мислим да одагнаш лоше мисли из главе. Важно је радити посао за који си плаћен и да у приватном животу имаш што више пријатеља, а што мање непријатеља, закључује Силвестер.

А. Савановић

EUR/RSD 117.5795
Најновије вести