Бегеч се може похвалити богатом историјом

Приградско насеље Бегеч, које се налази на око 18 километара од Новог Сада, може се поносити својом вишемиленијумском, пребогатом историјом, о којој сведоче релевантне историјске чињенице.
r
Фото: Dnevnik.rs

Мр Слободан Продић у свом делу „Бегеч – осврт у прошлост” наводи да је, захваљујући археолошким истраживањима реализованим у другој половини 20. века познато да су на простору данашњег Бегеча постојала насеља још од времена праисторије.

– Простори Паноније, па и Бегеча, још у античко доба били су насељени – каже професор историје, иначе Бегечанин, Петар Петров. – Прва племена која су се усталила и живела на овим просторима, иако још нема помена о неком настанку насеља, били су келтско племе Скордисци. Ради се о периоду од крају четвртог века пре нове ере до 15. године пре нове ере, док их нису покорили Римљани. Прво насеље на том простору, али не под именом Бегеч већ Онагринум Кастелум, назире се крајем трећег века нове ере, као римско утврђење. Имало је повољан географски положај и представљало истурену извидницу.

По Петровљевим речима, насеље које је било на потесу садашњег Бегеча звало се Кува. Прва археолошка истраживања рађена су 1902. године и од тада у још неколико наврата. Након последњег истраживања 1979. године, преко важног открића направљен је насип.

– Први помен имена Бегеч данас се дефинише у два правца – прича Петров. – Нека народна веровања су да су први Бегечани у устари бегачи, односно људи који су бежећи од проклете Јерине, жене деспота Ђурађа Бранковића, која је била сурова према градитељима Смедеревске тврђаве, дошли до ових простора и ту се населили. Међутим, ако бацимо критички осврт на изворе и неке показатеље попут турског дефтера из 1424. године, када се говори о постојању насељеног места Бегеч, знамо да је насеље било ту и пре владавине проклете Јерине. У турском дефтеру насеље се помиње као Бег-еч, односно бегово насеље, а Турци су тада ту свраћали само као трговци јер је Бегеч био под Угарском.

У књизи аутор наводи да су, по свему судећи, осим римокатоличког живља, од 1389. године па све до пропасти Српске деспотовине, те просторе све више насељавали православни Срби. Становници средњовековног Бегеча су превасходно били окренути пољопривреди, да би тако најбоље искористили природне ресурсе и свом потомству обезбедили најнужније за живот. Осим тога, због близине Дунава, били су усмерени и на риболов, а користили су и ловачке способности дођу до дивљачи. Касније у 18. веку, доста се развило сточарство, а стока се користила како у исхрани, тако и за обраду земље. Највише су гајили говеда и коње.

– Имање Визић се помиње још 1408. године, а од 1804. до 1925. било је у власништву породице Котек, када прелази у власништво породице Ковачевић, која се и данас води као власник – каже наш саговорник. – Бегеч је прво припадао Срем. Почетком 19. века дошло је до велике поплаве, те се и насеље с простора данашње Бегечке јаме помера на садашње место.

Како каже наш саговорник, у историјском Бегечу људи су живели у земуницама, стаништима која су се највећим делом налазила у земљи и која су пре свега била најјефтинија и најједноставнија за изградњу. Најважнији део је представљало огњиште, где се некада кувало и грејало у хладним зимским данима. Кров су правили од материјала којег је било у довољним количинама, попут дрвета, трске и слично. Касније, у 19. веку, земунице су замениле „набијаче”, типичне војвођанске куће, сачињене од природних материјала попут блата, дрвета, трске, говеђег измета и слично.

– Кроз историју, Бегеч се одлично развијао и село је у константном порасту, од броја становника до развоја пољопривреде – каже Петров. – Типичан пример је да Бегеч производи далеко више шаргарепе него неке државе заједно, подигнуте су хладњаче и објекти за чување шаргарепе, која је постала бренд села, и уопште поврћа, што доприноси даљем развоју села.

Осим по шаргарепи, данас је Бегеч познат по много чему: Парк природе „Бегечка јама” представља природни бисер по којем је то село надалеко познато. За њега веже и „Чарда код Браше”, за коју се сматра да је једна од најбољих у

Војводини. Осим тога, село се константно обнавља, да би одговорило изазовима 21. века. Требало би да се домаћинства у Бегечу прикључе на канализациону мрежу већ наредне године јер се завршетак изградње пречистача отпадних вода очекује до краја октобра. Осим тога, завршена је и бициклистичка стаза Футог–Бегеч која, између осталог, има и туристички потенцијал, а шта ће бити у будућности, испричаће неке друге генерације које долазе.

Фото: Dnevnik.rs
Знамените личности

Док смо разговарали с Петром Петровим из Бегеча, његов отац Гавра причао нам је о знаменитим личностима Бегеча. Најпре треба споменути велика фудбалска имена, попут Вујадина Бошкова, Лазара Васића, Милана Павкова и Радомира Крстића. И некадашњи фудбалер Милан Мутибарић, који је погинуо 1968. године, био је Бегечанин.

– Наш први комшија Милан Васић био је аустроугарски подофицир у Првом светском рату који је у Церској битки цео вод Срба превео на нашу страну – прича Гавра Петров. – Стицајем околности је дошао до Крфа и погинуо приликом пробоја Солунског фронта. Сахрањен је на Зејтинлику у Солуну. Некада је у Бегечкој јами била школа коју је похађао чувени митрополит Стеван Стратимировић, иако је родом из Кулпина. Знаменити Бегечанин је и владика Доротеј Мутибарић.

        И. Бакмаз

 

Пројекат „Приградска насеља - од оснивања до будућности” је суфинансирао Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

Aleksandar
11.08.2019 • 22:08
Sjajni tekstovi, samo tako nastavite
EUR/RSD 117.5180
Најновије вести