Осим тога, интересантно је да је у основним школама свиларство било обавезан предмет па су наставници учили децу како да гаје свилене бубе.
По речима директора Архива града Петра Ђурђева, фабрика свиле у нашем граду подигнута је 1770. године, а већ до осамдесетих година 18. века у новосадском расаднику је однеговано 13.714 дудових садница.
– Већи број налазио се у градској башти, а део по приватним двориштима и на јавним местима – каже Ђурђев. – После 1815. године у готово свим насељима у јужној Бачкој постојале су дударе. Златно доба свиларства на овим просторима обухвата периоде од 1745. до 1838. године и од 1852. до 1857, када су интензивно сађена стабла дуда. Власти су строго водиле рачуна о томе да се младице не оштећују и не користе за огрев, па уколико би изгредник био ухваћен у штети, бивао је кажњен глобом – новчаном казном, а ко би пријавио прекршај, награђиван је једним дукатом.
Угарски министар за трговину обавестио је 1883. Магистрат да је одлучио да се у Новом Саду подигне депо за свилене чауре. Муниципални одбор је то одмах прихватио, обезбедио је 1.600 квадратних хвати земљишта на Подбари и 2.000 форинти за изградњу Државне фабрике свиле.
– Предионица са 120 вретена које је покретала парна машина подигнута је 1884. године уз депо, а четири године касније фабрика је добила још две парне машине, те је капацитет предионице повећан на 180 вретена – каже Ђурђев. – У свилари је радило око 500 радница, у почетку су то махом биле Италијанке, а касније су се Новосађанке приучиле раду у тој индустрији. Између два рата свилара је доживљавала успоне и падове, зависно од тога колико су свилених чаура произвођачи могли да понуде, а годишња производња износила је између 6.000 и 18.000 килограма. Окупатор је 1941. године демонтирао машине и однео у Мађарску, али су оне после рата, 1946. године, враћене. Свилара је, под називом „Прва бачка” у новооснованој држави национализована и припојила се Војвођанској индустрији свиле, која је дуже била највећи произвођач тог добра у земљи.
Поред Државне свиларе, која се налазила на простору данашње Улице Душана Васиљева, браћа Коломан и Карло Секе основали су 1936. фабрику за дораду сирових свилених тканина и ткачницу за природну и вештачку свилу. Драгољуб Ристић, значајна али мало позната личност градске историје, отворио је Творницу свилених и памучних тканина, а трговац Милош Ралетић је 1936. године подигао Творницу памучних, свилених и вунених тканина. Продор вештачке свиле, који је почео још пре рата, као и производња синтетике педесетих година 20. века наговестили су гашење свиларске индустрије. После масовне појаве штеточине (дудовца), посечена су бројна стабла дуда, што је означило и дефинитиван крај развоја те привредне гране у Новом Саду.
С. Ковач
