Престоница Републике Српске: Бањалуко, и та твоја јела

Већ и то да име престонице Републике Српске може да се пише и изговара на два, граматички исправна начина, сведочило би о њеној јединствености, па је и викенд боравак у Бањој Луци или Бањалуци, био несвакидашњи догађај, поготово неком ко је ту носио СМБ редовску униформу ЈНА.
BANJA LUKA 1 Banski dvor
Фото: Dnevnik.rs

Али да се до града дође, ваља доста прегазити од Сомбора до Осијека, па онда ауто-путем ка Загребу до Градишке и ваљда најхаотичнијег граничног прелаза на Балкану, оном између две истоимене посавске вароши с различитим националним префиксом, на који петком поподне нагрну гастарбајтери из Хрватске, Словеније, Аустрије и иних печалбарских Мека, па се из предострожности одлучујемо за кузмински прелаз Рача. Ту, додуше, није толика гужва, али се и не тако велики редови „јарански“ обилазе како се коме од „домаћих“ ћефне, што речито говори о посвећености становника екс-ЈУ региона европским регулама.

Фото: Dnevnik.rs

Искуство путовања преко Бијељине, испод Брчког новом yадом, на Модричу и Добој могло би парирати путешествију Луиса и Кларка приликом откривања запада САД, али у мањку смисленије саобраћајне сигнализације (ослонити се на ГПС навигацију је вееелика грешка), лако се нађе и Сакагавеа, тј. добронамерни весели Босанац да те упути на прави пут. Некако се докотрљасмо до Бањалуке, где нас дочекује кишно и тмурно време, али гостопримство родбине у трен потире сву претрпљену, готово целодневну муку. Столица српског БиХ ентитета је у урбанистичком хаосу, кранови на све стране, као да се град од око 200.000 душа, у немогућности просторног ширења, диже увис, док по његовим ободима, насељима као Петричевац или Паприковац, ничу елитне, бахате породичне виле којих се ни Дедиње не би постидело. Млађи, радни свет који се не може похвалити таквом транзиционом „срећом“ ипак се боље уклапа у мирни Борик широких булевара, такорећи пандан Новом Београду, настао након катастрофалног земљотреса 1969, а из којег се за свега пет минута стиже до центра. 

Фото: Dnevnik.rs

Градом доминира, наравно, здање Бановине и Саборни храм Христа Спаситеља, али нова стаклена вишеспратна палата Владе ипак с околних брда засени визуру града за који и данас (као и својевремено сваком „гуштеру“ ЈНА) тврде да има седморо-осморо женске чељади на једног мушкарца, али живости на улицама, што због времена, што због економске немоћи, нема па је тешко проверити ту тврдњи. Локала којекаквих има, никли и гигантски тржни центри, а због све већих саобраћајних гужви, Бањалучане ухватила права манија градње кружних токова, од којих је најсмешнији тзв. смоки, близу чувене, након грађанског рата обновљене, yамије Ферхадије, који уместо правилног кружног облика, стешњен околним кућама, и има облик омиљене дечје радости.


На старо се тешко враћа

Последњи грађански рат, завршен пре фртаљ века, оставио је дубоке ожиљке на лицу, али и души Бањалуке, као и сваке вароши и касабе у БиХ. Свим избеглим Хрватима и Бошњацима који нису своје некретнине заменили са српским невољницима и прогнаницима, враћена је и обновљена имовина, али познаваоци прилика кажу да те куће „живе“ само током годишњих одмора јер су им се власници одавно удомили на јадранској обали у Хрватској или по хладној Шведској, Норвешкој, Немачкој...


Фото: Dnevnik.rs

Индустријски гиганти „Инцел“, „Јелшинград“ и ини тек су бледа, оронула успомена, а од бројних касарни остаде само „Козара“, док се у бараке „Петра Драпшина“, Школског центра оклопно-механизованих снага ЈНА, где је све о тенку учио и Гадафи, сместио Универзитет.

На чувеним Трапистима и сад се у знаменитом католичком самостану од редовника братства Марије Звијезде може пазарити врхунско вино и по њима прозвани сир који сами производе. У близини је можда и најбољи ловачки ресторан брдовитог Балкана, где се за смешних 800 динара (прерачунато из „керми“, тј. конвертибилних марки) може појести божанствени гулаш од четири врсте дивљачи јер у људима опустелој БиХ, у границама прихватљиве држе се популације међеда, дивљих свиња, јелена и срндаћа. Славни ћевапи „Код Мује“ нису ни бледа сенка онога што је прославило град по целој Југи, за тако нешто мора се данас до Замоле. Али зато су, потпуно парадоксално, двадесетак километара повише града, на вр’ Мањаче, коју је оплакао сваки „Титин војник“ пице какве је тешко наћи и на Апенинима.

Фото: Dnevnik.rs

У некад Хан Колу, сад само Колу (као што су и Шехитлуци постали Бањ брдо), ако имате среће, коначно ћете склопити мир с планином, где су се војничким ашовчићем величине супене кашике, у блату до зуба, баш некако по сличном јесењем кишном времену, копали ровови за стојећи положај а у горем случају оклопни транспортер БРДМ или тенк Т-72. Непревазиђене пице Родољуба Чавића Рође, повратника с куварске печалбе у Италији, служе се у неугледној друмској ме’ани крипто назива „Бифе Кола“ од оца му останулој, искључиво петком, суботом и недељом и од 14 до 21 сат или, због силесије гостију, док нестане теста које Рођо с сином направи, па је више него седмица на лутрији докопати се места у споља наизглед скученом, али заправо пространом и удобном локалу. Бивши прашинар 506. механизованог пука ЈНА га је освојио и опростио Мањачи све муке које му је нанела.

Текст и фото: Милић Миљеновић

Фото: Dnevnik.rs
EUR/RSD 117.5559
Најновије вести