Лековити и чудотворни извори и бунари у атару Бачке Паланке

Бачка Паланка је општина коју чини 14 насељених места, са исто толико православних храмова и манастиром Ђипша (Дивша) код Визића, јер се ова општина територијално простире како у Бачкој, тако и Срему.
1
Фото: pixabay.com

Најстарија црква је она у Нештину, посвећена св. Врачима Козми и Дамјану, а православне цркве имају и села Визић, Челарево, Нова Гајдобра, Гајдобра, Силбаш, Деспотово, Параге, Пивнице, Обровац, Младеново, Товаришево. Варош Бачка Паланка има два православна храма, а у атару ове општине забележене су и три „живе” водице и једна која се само спомиње у сећањима.           

Упокојени Борислав Милошевић из Бачке Паланке, иначе професор књижевности и јужнословенских језика, али и дипломирани етнолог, један је од ретких у овом крају који је својевремено са новинарима причао и сам писао о водицама. Казивао је да поред манастира и цркава хришћански верници имају још једну врсту светилишта, а то су водице, у народу познате као лековити, чудотворни извори и бунари.          

- Још у паганским временима вода је била незаобилазна у магијско-религиозним култовима многих народа (што је и данас), али је тек хришћанство редуковало старе предхришћанске обичаје везане за воду и прилагодило је својој богослужбеној употреби - записао је Милошевић. - Света књига каже да је самим чином крштења Господа Исуса Христа у водама реке Јордана, вода нераскидиво везана за наше спасење: „Ако се ко не роди водом и Духом - каже Христос Спаситељ - не може ући у царство Божије”.           

Записао је да у Војводини оваквих светилишта, бунара (водица), у чију исцелитељску моћ људи верују,  има око 400, а поред православних имају их и католици. Настала су у 17. и 18. веку. Све католичке водице посвећене су Блаженој Девици Марији, а православне различитим празницима  и посећивали су их болесници различите верске и националне припадности. Обележене су најчешће мањим црквама, заветним капелама или имају само бунар и крст.           

На путу од Бачке Паланке према Гајдобри, са леве стране, налази се водица посвећена Часном Крсту (Крстовдан 27. септембра). Лековити бунар налази се на њиви породице Шијаков из Старе Паланке. По усменом предању бунар је саграђен 70-тих година 19. века на основу чудотворног исцељења. Тачније, уочи Крстовдана, слепа Макрина Шијаков умила се овом водом и прогледала. Прочуло се о овом догађају па су се људи са свих страна, на Крстовдан, овде масовно окупљали тражећи лека болесним очима. Гавра Шијаков, потомак излечене Макрине, подигао је 1922. године капелу, а испод трема налази се бунар.            

Друга водица налази се у атару Парага према Силбашу, без капеле је и има само бунар и крст. По предању постоји одавно, а вода помаже нарочито против главобоље. Верници су некада долазили рано ујутру на Велики Петак, али је одавно бунар затворен, водица је данас запуштена и нема излазака верника.            

Силбашка водица налази се на путу према Новом Саду и посвећена је Преподобној мајци Параскеви (27. октобар), а капела је саграђена 1862. године. Својевремено је дугогодишњи силбашки парох Теодор Поповић (рођен у Старом Врбасу 1858) пронашао у силбашкој цркви запис који је настао на основу казивања црквеног тутора Обрада Михајловог, од 24. септембра 1863. године, у коме је наведено када је капела подигнута и освећена. Запис сведочи како је један изнемогао и болестан путник оздравио када се напио воде и овом водом умио. Једна жена, перући овом водом ране на ногама, излечила се. Помиње се и једна излечена Словакиња и многи други.

На водицу је народ долазио уочи Ђурђевдана. Спасовдана, Духова и Св. Петке када су се вршила свеноћна бденија и читање молитве за болесне.             Товаришке водице више нема, а налазила се поред летњег пута за Букин (Младеново). Тачније, налази се у товаришком атару, али 2,5 километара од Младенова. Украј једног храста била је заветна капела посвећена Рођењу св. Јована Крститеља (Ивањдан 7. јул). На водицу су сви долазили пешке, чак и Швабе које су овде живеле до краја Другог светског рата. Прича каже да су се крајем Првог светског рата у капели крили логораши (Срби дезертери из аустроугарске војске - зелени кадар). Обрад Субић из Товаришева својевремено је причао да се на тавану капеле крио и логораш Гавра Станојев. Милошевић је констатовао да су верници водице посећивали до краја Другог рата, временом се капела запустила, урушила и ово светилиште коначно је заорано, а остала је само прича и сећање. 

Милош Суџум

EUR/RSD 117.5959
Најновије вести