ПРИЧА ИЗ УГЛА УМЕТНИКА  Културолошки мостови Јапана и Србије

Није необично да неко воли аикидо, аниме или манге. Нинџа Наруто Масашија Кишимота, Покемони, романи Јукија Мишиме и Харукија Муракамија долазе из Јапана.
 Kulturološki mostovi Kine i Srbije Foto: privatna arhiva
Фото: Културолошки мостови Кине и Србије Фото: приватна архива

Зато јапанофилија није нека претерано ексцентрична појава. Али, одушевљење Јапанаца Србијом, које сам недавно доживела у Земљи излазећег Сунца, учинило ми се необичним.

У Токио сам, у жељи да откријемо на који начин Јапанци, у времену дигиталне културе, доживљавају дом, стигла са супругом, визуелним уметником Драганом Војводићем, захваљујући организацији ЕУ Јапан Фест из Токија и Фондацији Нови Сад 2021, другог месеца нове ере познате под именом, лепа хармонија будући да је принц Нарухито 1. маја 2019. постао 126. владар Јапана.

Тако смо сазнали да у Јапану постоји више од 10 милиона напуштених, акија кућа. Суочени са опасностима од цунамија и земљотреса, јапанска домаћинства имају припремљену конзервирану храну, флаширану воду и лекове. Милион младих људи пати од екстремног облика социјалне фобије, по имену хикикомори – живе изоловано, избегавају контакт чак и са најближим члановима породице. Зато нам је било изузетно значајно што је 30-ак Јапанаца: слем-песника, перформера, глумаца, фотографа и заљубљеника у Србију, пристало да нам помогне у пројекту. Међу њима су били анонимни Јапанци, али и уметници које током јесени очекујемо у уметничкој резиденцији у Новом Саду.

Фото: Љиљана са представницама ЕУ Јапан Феста Фото: приватна архива

Захваљујући наведеном истраживању, били смо гости Мори уметничког музеја смештеног на 52. спрату облакодера у четврти Ропонги, Музеја савремене уметности Токија (МОТ) и Музеја ексентричне Јајои Кусаме, која упркос томе што деценијама живи у душевној болници у својој 90. години и даље свакодневно ствара дела са мотивима туфни и мрежа. Пењали смо се на планину Фуџи, возом без возача посетили Одаибу насталу засипањем земље и сабијањем смећа и вештачко острво Умихотару до којег смо стигли тунелом под водом. „Као метак брзим”, шинкансен возовима, из Токија смо путовали за Кјото и Хирошиму.

У Токију смо срели Каори Јошиду, Јапанку, захваљујући којој су наши суграђани, у неколико наврата, последњи пут протеклог викенда, имали прилику да чују како звучи традиционални јапански инструмент, шамисен и каквог је укуса окономијаки тзв. јапанска слана палачинка, као и мача зелени чај, од којег Јапанци праве истоимене колаче. Каори је Србију открила учећи енглески преко скајпа. Како су њени предавачи, углавном Новосађани, били „отворени, љубазни и драги људи”, заинтересовала се за културу из које потичу. Она нас је упознала са својом професорком српског језика, Алмом Халиловић Окајима и Јапанцима по имену Осаму, Мићико, Јоко и Јоши са којима учи наш језик. Они су заљубљеници у Београд, али и у Хрватско приморје и групу 2Cellos, у бурек и пуњене паприке, које су захваљујући својој професорки имали прилику да пробају. Са њима у групи је и Кадока Хироко која српски учи због сина, Тара, који у Београду студира етнологију, свира народне дувачке инструменте, гајде и фрулу.

Алма Халиловић Окајима, у Министарству иностраних послова будућим јапанским дипломатама држи курс српског и хрватског језика. Након што је студије уписала у Београду, наставила их је у Пекингу. Тамо се заљубила у Јапанца, Тара, са којим се преселила у Токио где им се родио син, који говори наш језик, као и супруг будући да су неколико година живели у Београду. „Таро је научио наш језик, пева наше песме, разуме вицеве”, каже Алма, присећајући се дружења са Јадранком Стојаковић, те како су Јапанци уживали у њеној музици.

Фото: Марко и Ајоми Газибарић Фото: приватна архива

Моја посета Кјоту је била прилика да сретнем Марка. Бившег ђака Карловачке гимназије, који у Новом Саду завршава компаративну књижевност, али будући да не налази посао у струци, захваљујући онлајн платформи за учење језика, почиње странцима да предаје енглески. Истим послом Марко Газибарић се бави и данас. Али то чини у Кјоту, будући да се оженио са Ајуми, Јапанком, коју је упознао захваљујући настави преко интернета. Марко, којем „највише недостају породица, пријатељи и наше пекаре” говори да му се у Јапану „допада живот, јер − ради се напорно, али се рад и награђује”, али и да једва чека да поново посети Србију.

Српског јапанолога, Иљу Мусулина, који већ 20 година живи и ради у Токију, нисам имала прилику да упознам. Али сам, по повратку у Нови Сад, по препоруци Алме Окајиме, набавила његову Књигу о Јапану, недавно објављену у Србији. Ови у основи имаголошки есеји сведоче о хијерархији, етикецији и церемонијалности у јапанском друштву, о друштвеној функцији алкохола, „заменицима” у вожњи, о професионалним „растављачима”, теле-егзистенцији, терапеутској улози кафића са животињама, о камиказама, самоубиству, доживотном раду као важној друштвеној вредности, али и и традиционалним идеалима пристојности и ненаметљивости који нама данас, на жалост, звуче као далека прошлост.

Љиљана Малетин Војводић

EUR/RSD 117.5536
Најновије вести