Златан Видовић: Треба да говоримо о свему што нас боли

Глумца Златана Видовића с јесени ћемо гледати у биоскопу у филму  „Либерта - рађање града“ снимљеног у режији Гвоздена Ђурића и Жанка Томића, који је овог лета премијерно приказан на Петроварадинској тврђави, у оквиру програмског лука „Тврђава мира“ који је реализовала Фондација „Европска престоница културе“.
д
Фото: Промо

У првој филмској саги о стварању Новог Сада, Златан Видовић тумачи лик Максима Таборовића, а у интервјуу за Дневников ТВ магазин открио је да му је ово први пут да ради епоху у једном таквом контексту, па је учешће у овом пројекту за њега добило потпуно другу димензију.

– Као глумац до сада нисам имао ово искуство и јако ми је драго што су ме редитељи и продуценти звали за ту улогу и био сам почаствован што глумим у жанру и епохи која се ретко када приказује на нашем филму. Велика је храброст упустити се уопште у један такав пројекат, јер изискује много веће напоре, него неки други, који се дешава у данашње време, из многих разлога, а најчешће продукционих. Мислим да смо овим филмом пробили ту баријеру и надам се да ће се убудуће више посветити времена и труда баш тим епохама – истакао је на почетку разговора за наш лист глумац Златан Видовић.

Да ли после рада на филму другачије сагледавате Нови Сад?

– Наравно, заиста сам упознао много тривија и занимљивости које до сада нисам знао нити могао да стекнем кроз своје опште образовање о Новом Саду. Из тог угла било је занимљиво радити на овом пројекту јер сазнајете много о историји народа са ових поднебља и о томе како су се некада људи морали жестоко и домишљато борити за своју слободу и  аутономију. Мислим да се, што се тога тиче, ствари некако циклично дешавају и да смо увек притиснути неком великом чизмом и увек покушавамо из те чизме да исклизнемо у неку слободу тако да мислим да је филм свеприсутан.

А јесте ли ви знали пре овог пројекта о Новом Саду и уопште о народима који живе овде и данас?

– Познавао сам доста добро неке опште ствари попут информације да је овде био јак мултикултуралан утицај народа са разних страна - Мађара, Срба, Цинцара итд. И мислим да је баш због тога Нови Сад веома богат и колоритан град и није без разлога проглашен Евроспком престоницом културе. Мислим да нуди много тога - од културе, уметности и  забаве преко спорта до садржаја за породицу и омладину. Ја сам Нови Сад упознао кроз Егзит и Стеријино позорје и ово је први пут да упознајем град кроз његово историјско наслеђе и јако сам почаствован због тога.

Редитељ је рекао да све што видимо у кадру је требало креирати. Колико је било изазовно дочарати ту атмосферу једног за нас непознатог периода историје?

– То је, у једну руку, јако незахвално због ствари које морамо некако да ископамо из продукцијских разлога, а опет јако је захвално баш због тога што ми можемо да намаштамо како се ти ликови, који су написани на папиру, реаговали баш у то време, тада, у таквим околностима. Мени као глумцу то је давало много слободе да у договору са редитељем креирам свој лик што пластичније, јер увек постоји та замка да људе који су обитавали у далекој прошлости тумачимо на некакав формалан начин а ја мислим да су то суштински људи од крви и меса као што смо то ми данас са свим својим проблемима, невољама, недаћама, карактерним особинама…

Завршено је снимање серије и филма „Олуја” у којем тумачите један од главних ликова. Какви су ваши утисци након снимања?

– Мислим да је то један од највећих пројеката који је код нас рађен у последњих десетак година. Ми смо снимали више од годину дана, што је за наше просторе јако много. Дуго смо снимали што због неких непредвиђених околности, као што је корона, што због тога што смо хтели да од једног филма направимо нешто достојно жртава тих људи који су поднели у тим несрећним деведесетим годинама, у тим несрећним околностима. И јако ми је драго што сам имао учешће у филму који ће, по мом мишљењу, бити јако значајан за све народе на овим просторима.

Може ли се направити довољна временска дистанца у том смислу да филм, због теме о којој говори, једни и пре самог емитовања не дочекају на нож, а други се њиме и пре гледања одушевљавају?

– Код нас никада неће постојати довољно велика временска дистанца да говоримо о тим стварима, али исто тако мислим да што дуже и даље сакривамо те теме оне ће нас све више болети и тиштити. Стога мислим да и треба да проговоримо о свему што нас боли, са било које стране. Ја не раздвајам људе по националности већ по карактерним особинама. Ако проговоримо не о политичким и идеолошким већ о проблемима људи који су се нашли у тим несрећним временима једино тако можемо да излечимо ране. А ако се будемо бавили идеолошким и дневно политичким стварима мислим да се онда вртимо само у круг.

Колико сам упућен, тај филм се управо и бави том темом кроз причу о малом човеку. Да ли ће то бити кључ његовог успеха?

– Јесте, зато сам и прихватио, између осталог, улогу, јер је сценарио јако добро написан. Не постоји ништа памфлетски у њему, ништа политично у њему, ништа националнистичко, већ борба обичног човека који је бачен у вртлог неких околности које он није креирао и самим тим се не сналази у њима. Бори се као што се боре жохари и муве да испливају из воде. Мислим да је то филм борбе, страдања, опроста, на крају крајева, да сагледамо патњу тих људи који су је доживели да је ми не бисмо доживели и да не бисмо неком другом приуштили исту ту патњу.

Фото: Маја Медић

А да ли је то прича која може да залечи неке ране?

– Мислим да може. Филм до сада, као и свака уметност, никада није подстицао на мржњу, тако да ни овај филм то сигурно неће радити. Овај филм ће позивати на помирење. Мислим да ми треба да се бавимо животом на овим просторима, а не као што политичари често воле рећи суживотом. Јер суживот није живот, већ морање, а ја мислим да ми треба да желимо да живимо једни са другима јер реално то и можемо. Причамо исти језик, имамо исте навике, малтене се исто зовемо и презивамо, тако да мислим да нема потребе ни разлога да ми не бисмо били људи који ће оцењивати само рад и људске квалитете других, а не политичко и идеолошко опредељење.

Најављивали сте и другу сезону серије „Певачица“, када оно почиње и шта ће нас то чекати у наставку серије?

–  Требало би да кренемо са снимањем крајем августа, почетком септембра и томе се јако радујем и мислим да ће публика доживети много неочекиваних ситуација у другој сезони, јер је тема којом се бави та серија а то су езотерија, мистика, црна магија, јако занимљива и неисцрпан је извор заплета и добрих односа и добро написаних ликова.

Смемо ли да откријемо у ком правцу ће ићи ваш лик?

–  Још увек не, то ћемо касније откривати (смех).

Тај лик је прилично мрачан и тајновит. Како се гради један такав лик и да ли је потребна нека емотивна изолација?

– Потребна је и емотивна и физичка изолација и дистанца. Ја сам баш за припреме те улоге тражио од продукције да и пре почетка снимања дођем у Београд да се осамим у неком апартману и да ту будем неких 20-30 дана пре снимања. Тако сам и радио јер сам читао сценарио, покушавао да створим неки микросвет тог лика. Једино тако ја и могу да уђем у кожу свих тих ликова. Тако исто сам и за лик у филму „Либерта“ морао да имам посебне припреме, то и иначе захтевам пре него што прихватим улогу. За све је потребно време, па тако и за добру улогу.

Владимир Бијелић

Фото: Маја Медић и Промо Олује

EUR/RSD 117.3251
Најновије вести