ОкоТВоко: Медијска шизаона

Много смо бре нервозан народ, никаква толеранција у саобраћају, пошти, банци... само фрка и мука.
sasa filipovic, Nemanja Potkonjak
Фото: Немања Поткоњак

Аман људи, гасите телевизор, не гледајте у мобилни телефон и мало се смирите. Стално сте контаминирани црном хроником а живот је кратак.

На друштвеним мрежама све су чешће помени него радовања. Ако су радовања онда су хвалисања како је неко згодан и богат. А какво је порекло те имовине врло брзо сазнамо у неком од безбројних јутарњих програма. Једноставно ухватила нас је судбина или карма у своју машину и не пушта. А онда су ту још и медији да досоле и да покажу да смо гори него што јесмо. А језик на мрезама и у појединим медијима у целом региону, гори је него у деведесетим. А смејали сте се „Плавом оркестру” и Саши Лошићу када је певао „Фа, фа фашиста, немој бити ти”. Било је смешно када је „Забрањено пушење” имало

пророчке стихове а Неле Карајлић учестовао у скечевима који су постали стварност. Данас нема ко да предвиди стварност, пошто су сви збрисали на црногорско приморје да сликају бикиније наших водитељки и певачица.

Главни медијски проблем је постала операција желуца Миљане Кулић у Турској. О томе се организују округли столови, воде полемике. Онда су ту друштвене мреже да прикажу да постајемо лицемерни, завидни и таблоидни.Опасна су ова средства масовног комуницирања. На насловним странама слике као из уџбеника за гинекологију. Секс у ударним терминима најгледанијих телевизије без икакве цензуре и пипа. У старо добро телевизијско време, био је културолошки шок јер је на телевизији приказан порођај. Данас је Бака Прасе у новој геј афери и вади огромну фалусуоидну играчку испред компјутера. Само провокативни пролазе. Данас се атрактивним дамама и господи шаљу органи који личе на штафету младости. И то преко друштвених мрежа. Зашто смо постали толико сексуално исфрустрирано друштво где влада елитна проституција и где је новац једини афродизијак?

Сиротиња је ионако у борби да заради за минималну потрошачку корпу и у јурњави да се некако бућне било где. Дошло је неко време петпарачких прича. Дошло је време да циљ не бира средство. Дошло је време да немаш коме да се повериш, јер људи неће да слушају. Дошло је време да немаш где да позајмиш сто грама кафе или шољу шећера и соли. Није више у питању ни историја, ни идеологија. Живимо у ЗВЕРИЊАКУ. И како онда не живети у општем шизу? Пубертетлије су у шизу јер имају идоле због којих се затварају тржни центри јер настаје хаос кад се они појаве. Шизење је постало изговор за све. Шизи се због ПМС синдрома, постпорођајне депресије, због пензионерских дана који се проводе уз ријалити програме… Нервоза и кратки фитиљи су постали савршени алиби и изговор за све. Живимо у времену смрти јер не умемо себе да чувамо, јер не умемо да схватимо да језик љубави и толеранције мора да победи речник агресије. Јер агресија нигде не воде осим до судбинског ћорсокака. Као што ни смарање других људи не може да буде нечији смисао битисања. И схватио сам да кад се вратиш себи и не гледаш сваки секунд у телефон  И даљински управљач– то је тренутак кад креће антистрес и мир. Схватио сам да је ШИЗ наш највећи непријатељ. По шумама и горама наше земље поносне, сваког викенда схватам да су нам модерна технологија и средства комуницирања узела велики део личне слободе и интегритета, да су узрок повећане нервозе и све чешћих окидача нашег здравља.

Једина права шанса је да се аутентично вратимо себи. И да знате да Бог постоји ако је у нама, у нашој вери, вољи, нади… Космос и универзум ће нам бити наклоњени онолико колико будемо спремни да верујемо у преокрет и колико ћемо ментално на томе радити. Не постоје седативи који могу да угасе ватре свакодневне нервозе. Али ми морамо да ставимо прст на чело и да размислимо шта нам је чинити у ова тешка времена по људски морал и психу. Треба побећи негде далеко, што даље, где нам не требају пилуле за спавање. Лепо је то срочио Бора Ђорђевић чији албум „Музичари који пију” је поново на винилу Југотона и обара све рекорде у продаји. Иако су га много осуђивали због стиха „За идеале гину будале”. Схватио сам да су паметни одавно побегли на море, Дунав, неки базен и да су  угасили сва средства комуницирања. Не памтим време кад се телевизија мење гледала. Ем ништа нема, ем увек једно те исто. Не знам да је постојало досадније телевизијско лето него ово господње 2022. године.

Александар Филиповић

EUR/RSD 117.3251
Најновије вести