ОкоТВОко: Кога брига шта је било после?

После дуже паузе, новинар и водитељ Славко Белеслин вратио се на мале екране, и то, ни мање ни више него на Радио телевизију Србије.
Ivana radoicic Nova fotka
Фото: Dnevnik.rs

У тој вести нема ничег необичног, с обзираом на то да су новинарски трансфери, нарочито они телевизијски, сасвим нормална, па чак и пожељна ствар. Оно што је привуклу нашу пажњу јесте нови, необични формат сеијала који Белеслин снима и води.

“Шта би после – флешбек” емисија је која, поред наслова, и по садржини искаче из уобичајене шеме Јавног сервиса Србије. Она је, наиме, посвећена наставцима прича о јунацима и актерима прича из живота које су потресле, узнемириле или одушевиле јавност. Настала је у сарадњи Радио телевизије Србије и продукцијске куће адреналин, познате по разним врстама ријалити шоу програма.

Како каже њен аутор, и њега и јавност често је мучило питање “шта је било на крају”, односно, шта се у међувремену десило с људима које су животне околности довеле до тога да искусе пет минута медијске пажње, у било ком смислу.

И тако, од 23. септембра, сваког понедељка у термину од 22 часа, можемо да пратимо шта се заправо десило с људима чије су нас судбине некако дотакле. Или можда нису?

Јер, ова врста ријалитија (да, по дефиницији, ово јесте ријалити програм) балансира по ивици између друштвено прихватљивог и задирања у туђу приватност, с могућношћу манипулације. То се посебно видело у емисији која се бавила спасавањем живота потенцијалног самоубице, у којој су причу са срећним крајем испричали сви – сем главног актера, који је тиме поново стављен у центар пажње. А то је ситуација у којој ретко ко жели да се нађе, нарочито ако је успео да превазиђе своје проблеме и почео неки нови, другачији живот.

Иако ценимо напоре РТС-а да унесу свежу струју у програмску концепцију, ово ријалитисање некако не делује да може да одговори захтевима које медијски закони, али и јавност, стављају пред Јавни медијски сервис, чак и када вам економисти у фирми замашу подацима о гледаности сличних ТВ емисија на комерцијалним телевизијама. Јер, с узаног и склиског лако је отпасти, а никако нам, у тренуцима када јавност све више диже глас против емитовања ријалити простаклука на “редовне” телевизије у ударно време, не треба још један “умивени” програм који ће сецирати и под лупу јавности стављати људске животе. Ситуација у којој се гледаоци позивају да на паметне телефоне скину апликацију “Флешбек” и тако директно учествују у обликовању ове емисије, делује модерно и занимљиво јер са гледаоцима гради двосмерне односе. Ипак, начин на који ће они бивати награђени ако запамте детаље из туђих живота, освајањем награде од 50.000 динара отвара озбиљан простор за размишљање да ли се тиме промовишу праве људске вредности или је “забадање носа у туђ тањир” овим досегло нови ниво дна.

Неке приче ипак треба да остану неиспричане, чак и кад имају срећан крај, јер већина људи није желела да се нађе под светлима рефлектора и треба поштовати њихово право на то да приватан живот остане управо то – приватан.

Ивана Радоичић

EUR/RSD 117.4829
Најновије вести