Нинине мустре: Први корак

Решила сам пре неколико година да неке ствари променим у свом животу.
Nina Martinovic Armbruster
Фото: Dnevnik.rs

Чуј, „пре неколико година“! Прикладније би било да кажем „пре неколико деценија“. У ствари, одувек ја нешто хоћу да мењам јер стално имам осећај да могу боље и да може да ми буде још боље. То је тако у људској природи. Да немамо потребу да ствари мењамо на боље, вероватно бисмо се још увек мотали по пећинама.

Када је почела да ми до свести стиже чињеница да све велике промене у мом животу крећу од мене, кренула сам у потрагу за упутством како ја то себе да почнем да мењам и најчешће наилазила на варијације једне те исте реченице: „Пут од хиљаду миља, почиње првим кораком“. Ха, па ништа лакше него направити тај корак! То ми је у почетку изгледало толико једноставно да ми је било помало смешно, да се уопште упуштам у било какве прве кораке. Шта уопште значи тај први корак? 'Ајте молим вас! Међутим, када сам почела да примећујем да ме тело више не слуша, а нити служи као раније, почела сам да размишљам о некој промени. Хтела сам мало да унапредим своје физичко стање, а нисам имала новца за неку рекреацију. Наишла сам негде на тврдњу да је тај „први корак“ ка већој физичкој активности - пешачење. Када сам тај први корак направила и отпешачила до посла, сутрадан нисам приметила никакву разлику, осим што су ме ноге мало болеле, па сам одлучила да се вратим старом, добром градском превозу. И тако, након тог првог корака, никаква се значајна промена није десила, и ја сам одустала. Било је још много таквих ситуација где сам тај први корак направила и после тога, разочарана одустала. Данас помало постиђено схватам да је за мене изгледа било потребно написати комплексније упутство. Рецимо нешто као: направи први корак, а затим и други, па после и трећи, а онда и четврти, одмах затим и пети и шести, о седмом да и не говоримо, осми обавезно и све тако, до те хиљадите миље. Временом сам се ипак дозвала памети, па сам многе промене у животу успела да изгурам до краја. Рецимо, редовно доручкујем ујутро и имам времена за лагано вежбање свакога јутра, иако спадам у тип „спавалица“, тачније, „ја сам знате, ноћни тип“. Сва срећа па није било интернета док сам студирала, иначе ме књига вероватно ни ноћу не би видела, а диплому бих могла само да сањам.

Научила сам да нема изговора да после првог корака не наставим, све док ми навика коју намеравам да усвојим у потпуности не уђе под кожу и постане део мене, тако да не морам да се силим да је примењујем, баш као што док корачам, не морам да се подсећам и да се терам да направим сваки следећи корак. Упорност и доследност морамо нерекидно да тренирамо, да није тако не бисмо научили ни да ходамо, а камоли да у животу некуд и стигнемо.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.5255
Најновије вести