Наталија Цајић, представница Југотона за Србију: Мој живот је велика привилегија

Понекад се питам како сам уопште дошла до те могућности да упознам људе о којима сам размишљала и које сам наравно и идеализовала. Будимо реални, нисам била спремна за то, али сам очигледно знала добро да сањам.
е
Фото: Приватна архива

И давала сам све од себе. Сваки дан у Југотону је значајан као да од њега зависи стање целог света. Ако желиш нешто  да урадиш добро, мораш да даш све од себе. Мој живот је велика привилегија - каже Наталија Цајић, представница Југотона Croatia Recordsa за Србију, о томе како се професионално и приватно преплићу када радиш оно што волиш, како се снови остварују када се пуно ради и верује и како затварање једних врата може да значи и прелазак у нешто боље и лепше. Тај пут од карловачког ђака, те студента Компаративне књижевности, преко новинара информативе до представнице Југотона почео је сањарски на једном ораху. 

- Одувек сам желела да будем писац. У дворишту где сам живела као девојчица био је један велики орах. На то дрво сам се пењала и одатле сам могла да видим цео свет. Имала сам свеску и писала сам. Рекли су ми да имам таленат. Наставница Драгана Вујић ми је у свесци са широким линијама написала „Пиши и даље, добра моја девојчице”. Како је време пролазило телевизија ме је све више занимала. А када сам завршила студије Компаративне књижевности, моја мама је срела нашу комшиницу Миру Весковић. Она ме је одвела у РТ Војводину. Отворила је врата редакције где је у току био колегијум информативног програма, убацила ме и затворила врата. Сви су знали да ја по карактеру не припадам Информативном програму, али била сам толико заљубљена у телевизију и људе који су тамо радили, да сам све претворила у неку своју причу са душом. И такве прилоге сам правила. Кажу да сам била једна од ретких која се смешила у телевизијским извештајима. Све сам радила намерно. Нема то везе само са мојим карактером, једноставно, хтела сам да се људи обрадују када ме виде. Тадашња главна уредница Цеца Трајковић је знала да се иза мог поетског и маштарског дела личности крија јака особа. У редакцији Информативног програма ја сам научила да брзо мислим, да се пребацујем у различите теме и да трчим. Развила сам још више онај урођени осећај за колектив. Рекли су ми тада ако желим да будем прави новинар, морам да прођем кроз ту редакцију.  У Телевизији Војводине била сам шест година, ако ме питаш за сећања, ти људи и то место су заувек са мном, али знала сам да телевизија постаје моја зона конфора, а ја сам хтела да летим. И отишла сам. Сан о новинарсту никада неће нестати, али куда одлази та професија не знам? Самим тим што више не видим форму која може да донесе нешто другачије и занимљивије. Новинарство би требало посебно неговати, оно је за мене комуникација.

Али отворила су се нова врата и посао у Југотону који ти је донео упознавање с многим људима који су били твоји идоли, чије си песме и емоције живела и према којима си, како често кажеш осећала велику захвалност. Одакле долази тај осећај захвалности?

- Одувек сам желела да се уметницима захвалим, за наду и осећај племенитости, који су даривали другима. Замишљала сам колико су они усрећили тренутке неких људи који можда нису имали могућност да остваре своје жеље. Нека жена за шпоретом, у тамном простору своје куће, нека атмосфера учмалости и досаде, живота који се живи по правилима која разарају ум, неки натегнути породични односи и онда упале телевизор, а тамо фестивал, хаљина и фризура, аплауз, светла и широки осмех. Песма и музика које улепшавају стварност. Једном ћу тим људима рећи - хвала. Како? Појма нисам имала. Сада када одлази једно време и када смо толико људи испратили из тог уметничког света, постајем свесна да сам са Југотоном и колегама, у њихове животе дошла у правом моменту, да им у име свих кажем хвала. Њихове карактере, одлуке и животне потезе правдам увек. То су јединствени људи, а песма је моћ. Уметници су ми испунили жељу да живот учим од великих животних играча. Пуно тога су ми поклонили кроз осмех, стисак руке, изговорене речи и оне прећутане. Њихови савети су увек самном.

Многи уметници који су обележили једно време а потом стављени у запећак, управо захваљујући твом ангажовању, објавили су Best of издања, добили признања за животни рад. Да ли је то исправљање неправде и враћање сјаја неким људима, песмама, временима, постала твоја мисија?

- У мојој глави је толико слика. Оне су тако значајне и емотивне. На нека места смо стигли у задњем тренутку. Толико људи је отишло задовољно јер смо им јасно рекли колико су значили другима, и да ће њихове песме бити ту заувек. Другима смо пак постали значајна подршка. Ми смо са свима у контакту. Пратимо их. Понекад се питам где све те животе сместим и поређам. Човек не може да се састави ни са својим животом, а камоли да преживи толико судбина. Још увек могу. О свему томе размишљам све чешће као о мисији о којој ће се тек причати. То су подвизи и моје дискографске куће Југотон Croatia Recordsa. Ништа не бих могла да остварим да иза мене не стоје моје колеге и београдске и загребачке, а иза и испред свих нас је директор Желимир Бабогредац, човек који је дискограф и дискофил, има јасан и искрен циљ, знање и вољу да се музика сачува, поштује и живи, да се снимају нове песме, али и да се модернизује начин конзумирања музике. Златна је његова пословна етика.

Фото: Приватна архива

Трачеви и препуцавања познатих никад нису постали део твог посла мада си прилично на удару и често растрзана између два славна ега. Како се избегну, превазиђу или барем ублаже такви сукоби и ситуације?

- На удару и ега и разних сујета. И понекад комуникације коју не прихватам. Људи ме све чешће питају како успевам да ускладим толико карактера. Једноставно је, људе само морате волети. Када их уверите да сте добронамерни и да их волите, имате право да им јасно и строго предочите, да ако нешто желимо да урадимо, морамо да сарађујемо. И то је јасан став. Када је Пеца Поповић хтео да ме похвали пред директором, рекао је „Она све те људе воли. Она их заиста воли”. Причали су ми да су неке познате жене када су окупљале људе на вечерама, са намером да се састају и полемишу о разним интелектуалним темама, забрањивале да се у друштву прича лоше о другима, као и о онима који нису присутни. Е тако се гради свет интелектуалца. И мудрих подвига. Схватила сам да оговарања и тешке речи, не припадају мом схватању живота, то је пут губитника. Све се може решити разговором и разумевањем. Сетим се често и Мирослава Крлеже који је рекао да се не може на сваку људску глупост одговорити господском шутњом.

Често заборавим да си Новосађанка јер се срећемо на путовањима до Водица где се одржава ЦМЦ фестивал или на догађајима и промоцијама у Загребу или Београду где је седиште Croatia Recordsa, а притом не возиш. Зашто радије живот у коферу на три адресе него рецимо, пресељење у Београд?

- Размишљала сам о томе, али Новосађани углавном остају у Новом Саду. То је тај наш помало уображени став. Сада до Београда долазим брже него до другог дела Новог Сада, а мој животни темпо и одлуке нису више само моје откад имам предивну и чаробну сестричину Неду. Док путујем ја размишљам, разговарам сама са собом, и волим ту самоћу у коју ме баце предели.

Кафана је велика инспирација

Да ли је твоја омиљена друштвена мрежа кафана и шта кафана може што друштвене мреже не могу?

- Јесте. Кафана је део моје стварности. И велика инспирација. Изузетно сам интуитивна особа и све осетим. Не очекујем од људи да ми све кажу, јер за тим нема потребе, гледам их и све видим. Исто тако када уђем у кафану осетим време како пролази. Кораке оних који су ту били и оних који долазе. Осетим животну емоцију. Све је енергија. Идем и са пријатељима, људима уопште, али волим и сама да одем, итекако. Волим те своје самоће. Испричам се са конобарима. Недавно је моја сестра Јелена, као озбиљна правница, хтела да покаже колегиници моју фотографију, а онда је закључила да немам ни једну пословну и нормалну слику јер на свакој или држим чашу у рукама или једем. Обожавам вино. У њему не видим пиће које би требало конзумирати у неограниченим количинама, то повређује његову сврху и оспорава његову отменост. Вино омами мисли. Учини их мекшим. Дивим се људима који се баве животним биографијама и пију воду, ако је тако нешто уопште могуће.

Снежана Милановић

EUR/RSD 117.3326
Најновије вести