ЛЕПА БРЕНА ЗА ДНЕВНИК: Слободна да буде безобразна

Иако су последњи трагови некадашњег времена одавно нестали заједно са бившом нам Југославијом, сећања на пређашњу државу и бољи живот, између осталог, буде и песме Фахрете Јахић познатије као Лепа Брена, којима певачица уједињује народе на Балкану.
lepa brena, Andreja Damnjanović
Фото: Андреја Дамњановић

Она је била и остала један од симбола Југославије. За њене песме границе не постоје, а стихови ове музичке диве говоре језиком љубави. Американци имају Мадону, а ми Лепу Брену. Икону популарне културе, коју од почетка 80-их па све до данас поштују и којој се диве готово сви. Воле је и они који су сведоци милионских тиража плоча које је продавала, свакодневних концерата које је одржала широм Балкана и дијаспоре, спуштања хеликоптером на стадион у Софији, филмова и високобуџетних спотова које је снимала, али и млађе генерације које стасавају уз њене хитове - старе и нове. Њен лик био је инспирација за креирање истоимене лутке, а поједине зграде, киосци и улице у различитим деловима некадашње државе зову се њеним именом. Бренина популарност и слава не може, па и не треба да се мери с туђом, али је пак чињеница да је оно што је она за 35 година каријере остварила, тешко мерљиво са осталим певачима и певачицама.

Сумирајући сећања на живот у бившој републици, Лепа Брена је у интервјуу за Дневников „ТВ магазин” рекла да је у тој држави постигла сву своју популарност, те да је управо тој публици и тој Југославији захвална за успех који је направила.

Волим Нови Сад јер одише једном мирноћом, без ужурбане фрустрације коју поседује Београд, у једном позитивном симислу, јер је то најкреативнији град на простору бивше Југославије.

- Сви ови певачи који данас раде и труде се, ови који су настали после 1992. године, производ су верских или националних припадности држава у којима су израсли и онда су путем својих веза опстали и функционишу и дан-данас. Просто, зна се како је ко почео. Зна се ко је кога гурао. У наше време није било никаквих гурача и подржача, постојало је четири, пет југословенских звезда и могли смо да се пробијемо квалитетном песмом. У то време су успевали да буду познати и успешни само они који су правили резултате. Значи – кошарка, фудбал, бокс, тенис, певање. „Сплитски фестивал“, „Београдско пролеће“, „Сарајевска Илиџа“… то су били фестивали који су производили добре певаче и звезде. Данас је то једна мешана салата са доста трулежи. Велика је битка. А публика цени једино квалитет. И једино то може да опстане - казала је певачица.

Фото: Андреја Дамњановић

С којим емоцијама певате стих „Ја сам Југословенка” и дочекујете некада велики празник, 25. мај?

– Сигурно да волим ту песму, зато што и публика ужива у њој. Певам о земљи које више нема, а за мене је то била једна фантастична земља. За мене је 25. мај празник који је после Титове смрти, нормално, изгубио било какав значај. Ми смо неколико година после његове смрти певали на Партизановом стадиону. Било је нас неколико великих звезда на том великом слету. Сви ми који смо волели то време можемо само да се сећамо свих тих лепих успомена. Слажем се да ново време носи ново бреме и да треба гледати живот и функционисање у данашњим условима. Ја сам неко ко је много волео то време.

Колико је било потребно храбрости да као почетница, у време када су владала другачија правила у шоу бизнису, певате шкакљиве текстове и изгледате другачије од својих колегиница?

– Била сам слободна да будем и мало безобразна у то време и да певам песме као што су „Маче моје” и „Ситније, Циле, ситније“, мада ни Корнелије Бата Ковач, који је био реномирани уметник у то време, као и данас, није видео ништа лоше у тим текстовима. Питање је да ли те текстове певате на вулгаран начин или тако изгледате, или једноставно умете томе да дате једну дозу шаљивости и нечега што је мало голицљиво, али не и вулгарно. Можда би било чак много вулгарније да су те текстове певале неке друге певачице из тог доба којих се сећам, које су имале неку подршку. Мене заиста нико није гурао, имала сам свој бенд и знала сам да могу да будем и слатка и мало безобразна и то је прича на коју сам увек ишла. Наш менаџер је био Рака Ђокић, врло је све било транспарентно и отворено. Могла сам себи да дозволим да певам те шкакљиве текстове. Међутим, шта се данас све пева, моје песме из тог доба су чиста поезија. Када сам започињала каријеру није ми се допадало да носим дугачке хаљине и да се представљам лажно морална, а нисам ни имала пара да купујем скупе ствари. Лично мислим да избор гардеробе и треба да буде креативан и оригиналан, а не да идете у продавницу и купујете ствари. Чак и дан-данас за мене се спремају специјални костими, а са том праксом сам почела пре 35 година и показало се као заиста добар правац и пут. Једино је оригиналност оно што је препознатљиво.

Многе младе певачице се данас угледају на вас, сећате ли се ко је вама био узор 80-их година и да ли вас неко данас инспирише?

– Заиста сам желела да будем успешна и морам да признам да нисам желела да будем будем као тај или овај, али сам помно пратила шта су радиле Елизабет Тејлор, Ракел Велч, Дона Самер, Шер, Селин Дион, Витни Хјустон, Тина Тарнер. То су тада биле највеће звезде. Све су то жене које су биле врло професионалне. Када сам видела да оне то могу да буду у својим условима, размишљала сам зашто не бих и ја могла. И, као што видите, дало је резултате.

Сведоци смо да се данас „звезде” рађају и нестају преко ноћи, а ваша каријера, пак, траје више од 35 година. Јесте ли некада посустали и размишљали да одустанете од певања?

– Свако воли када нешто ради да то траје дуго, али ни ја нисам размишљала да то може да траје 35 и кусур година. Давно сам желела да прекинем све то. Када је било три деценије моје каријере хтела сам да станем, јер ми је било веома напорно и исцрпљујуће. Међутим, данас сам веома срећна јер нисам поклекла и што нисам одустала јер сваки пад, па чак и када нисте успели да остварите оно што нисте остварили, је подстицај да идете даље и надмашите себе од претходног пута.

Фото: Андреја Дамњановић

Постоје ли песме које нисте желели да снимите, а оне су постале хитови?

– Једина песма коју на неки начин нисам желела да снимим је била „Удри, Мујо“,  јер ми је била чудна. Удри, Мујо, у тарабе, па у тепсију, у шаргије... Међутим, убедили су ме и Рака и редитељ филма „Хајде да се волимо“, да ће та песма имати сврху у филму зато што је шаљива и зато што носи једну ведру ноту и слатку, лепу поруку. Данас ми је драго што сам их послушала и што сам је снимила. Та песма није певачког карактера, већ она која је симбол тог времена, једне добре атмосфере и енергије. Просто песма уз коју можемо да се провеселимо и насмејемо када се сетимо дивних старих времена.

Недавно сте објавили албум који је донео нови звук када су ваше песме у питању. Да ли сте под притиском када бирате песме с обзиром на то да се од вас увек очекује најбоље?

– Наравно да желим да за сваки свој албум изненадим и саму себе, јер када објавите 20 албума и када сте 35 година у овом послу онда желите да истражујете нешто ново и управо је то ново нешто што даје чар читавом мом опусу. Публика бира песме, долазе неке нове генерације, а оне које су слушале музику из времена осамдесетих и деведесетих сада имају неке своје прохтеве. Млада публика жели нове елементе у музици јер слушају потпуно другу музику, њих интересује музика која се слуша по великим светским фестивалима, која се слуша по читавом свету. Ди-џејеви су донели нови звук и то је за мене музика која нема емоцију, али не можемо ми да судимо. Ми смо људи који се уклапамо у причу. Морам признати да ми је веома важно и мишљење моје деце јер они су та генерација деце која разуме музику која се слуша по клубовима, по техно и рејв партијима. Нормално је да не желим да се уклопим у апсолутно електронску музику, али сам желела новим албумом да се дотакнем мало и те приче. Тако да ми је заиста драго што се то допада публици која је млада и нова, а исто тако и онима који су сладокусци из екс-Ју, јер имају ту ноту романтичности, љубави, сете и успомене која се некада волела, која је била нежна, емотивна и сетна.

Песмом „Зар је важно да л’ се пева или пјева”, успели сте, чини се, бар када је музика у питању, поново да уједините народе на простору некадашње Југославије. Како су људи примили емоцију и поруку те песме?

– Питање апослутне разједињености и негативног анимозитета између шароликости постоји у нацијама код нас што се тиче и верске и националне разноликости. Та нека дискриминација која је толико пашé у читавом свету. Стичем утисак да се њоме баве само људи који су заиста за то плаћени. Они су најгласнији у тој читавој причи. Срећа је велика што неке нове, младе генерације нити желе да акцентују ту врсту примитивизма, нити да прихватају разноликост која се гаји од ’92. на овамо. Песма „Зар је важно да л’ се пева или пјева” је био мој лични одговор на све те приче које трају од распада Југославије до данашњег дана. Оно што је у целом свету постало пашé код нас је нажалост још увек актуелно и мислим да се свима од свега тога окреће стомак и људи беже од тога. Ми и даље певамо по читавом простору бивше Југославије, певамо у Аустралији, Америци, Канади, заиста по читавом свету и не желим да се осврћем на најгласније мрзитеље који се баве мржњом као занатом.

Недавно сте добили и прво виртуелно признање од Јутјуба за 100.000 пратилаца на тој платформи. Да ли чувате све награде које сте освојили и знате ли њихов број?

– Нисам добила виртуелно, него реално признање од Јутјуба и веома ми је драго јер ми у нашој земљи не примамо никакве награде. Чињеница је да смо добијали скоро сваку за допринос за деловање и наш уметнички рад, али значи ми свако признање које добијем и вредно га чувам. То су признања која сам стекла својим радом и сигурно да ми значи и оно најмање и оно највеће, а ово од Јутјуба поготово.

Ваши почеци су у блиској вези с Новим Садом, какве вас емоције вежу за овај град и какав је осећај када у њега свратите?

– Нови Сад је град који ми је пружио руку када сам почела да се бавим овим послом и никада нећу заборавити све те прелепе почетке у хотелу „Парк” у Новом Саду, затим у хотелу „Метропол”, у самом центру града, певали смо и у једном војном објекту. Волим Нови Сад јер одише једном мирноћом, без ужурбане фрустрације коју поседује Београд, у једном позитивном симислу, јер је то најкреативнији град на простору бивше Југославије.

Владимир Бијелић

Фото: Андреја Дамњановић
Лепа Брена је моје „друго ја”

– Лепа Брена је моје „друго ја”. Успешна компанија, бренд, фирма, како хоћете, која може с поносом да каже да траје пуних 35 година, да је прошла све успоне и падове и да и дан-данас функционише веома позитвно. Оно што је најважије у читавој овој причи јесте да уживам у раду са својом публиком, са којом делим своју креативност. Сада знам да ћу певати докле год то моје друго ја функционише како треба и да ћу наступати докле год публика воли моје друго ја – рекла је Лепа Брена.

EUR/RSD 117.4680
Најновије вести