Сељачка опера Беле Пинтера поново на сцени Новосадског позоришта

Пре тачно 14 година, праву помаму међу публиком Стеријиног позорја изазвала је представа „Сељачка опера“ Беле Пинтера, тада још увек не толико познатог аутора из Будимпеште.
в
Фото: Срђан Дорошки

Стеријино позорје се тада бавило националним и националистичким у позоришту, а Бела Пинтер, човек који је уметничку каријеру започео у фолклору, трансилванијским „митовима и легендама“, дубоко укорењеним у мађарској заједници, првенствено народној музици. Композитор Бенедек Дарваш помогао му је да искроји јединствено сценско дело – партитуру – која се игра и пева у драмском театру. На Стеријином позорју, представа се играла у Новосадксом позоришту/ Ујвидеки синхаз.

Пре неколико вечери, у Новосадском позоришту је поново премијерно изведена „Сељачка опера“ Беле Пинтера и Бенедека Дарваша. Овај пут у режији Атиле Керестеша, као редак случај инсценације Пинтерових дела, који их, готово искључиво, сам пише, режира, па чак и глуми у њима.

Прича је архетипска. У селу богате породице спрема се свадба, да би ствари кренуле крвавим током због инцеста и чедоморства. Пинтер је и тада на Стеријином позорју изјавио како су у Пољској рекли да је то њихова прича. Редитељ Дино Мустафић из Сарајева, који је тренутно ангажован у Новосадском позоришту, па је био на премијери, рече како га је представа подсетила на једног латиноамеричког писца, али и на мноштво сличних предања са Балкана. Истина.

Иако је представа инцијално требала да буде урађена у копродукцији са Сегединским националним театром, због пандемије короне Новосадско позориште се само прихватило тог подухвата. И без обзира на салву оригинала, није омануло, доказавши још једном да има ансамбл изузетно вредног потенцијала. Оно што би се лапидарно рекло – ансамбл спреман да игра и балет и оперу, ако треба.

Изузетно захтевна глумачка структура, задатак да се све сцене певају, водећи рачуна о карактеризацији ликова, њиховим односима и ситуацији у којој у једном тренутку прошлост почиње да се преплиће са садашњим тренутком – свадбеног весеља, испуњена је низом веома успешних улога. Женик Роланд (Бенце Салаи) је приказао младог човека који би да прати своје срце и поред уговореног брака. Његов отац Имре Балог (Габор Понго) и поред првобитног поноса и уживања у иметку и породичном благу почиње да тоне и губи се када прошлост почиње да испливава. Вила (Емина Елор) иза срећно удате жене која удаје кћерку и те како има шта да исприча и покаже о другој страни медаље. Дрипац и пијанац Железничар (Арпада Месароша) локомотива је не само трагичких догађања, него и комичког замајца који је у представи стална противтежа дубини и озбиљности мотива, распада и несталности површно лепе слике и прилике сеоског „пејзажа“. Тихог и мирног света који живи у хармонији природних устројстава, а испод крије поноре лаве која само чека да еруптира.    

У ритму и динамици представе, дало се осетити да, ту и тамо, „прекомпоновање“, улета- ње у улоге још није дало најбољи резултат. Чак и драматуршки има сцена од почетка до краја које губе на ефектности, али у целини је ово једна нова сјајна изведба Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаз. Што је најлепше, ни мало јој не смета оригинал, јер не делује као копија.

Игор Бурић

 

EUR/RSD 117.5679
Најновије вести