Позоришна критика: „Тил Ојленшпигел – о просеравању” у Ујвидеки синхазу

Авантуре барона Минхаузена, по текстовима Рудолфа Ериха Распеа, јунаци Марка Твена и филозофија просеравања (bullshit) Харија Франкфурта, послужиле су Дејану Прћићу као додатно штиво да драматуршки уобличи представу „Тил Ојленшпигел – о просеравању“, коју је у Новосадском позоришту/ Увидеки синхаз режирала Тара Манић.
novosadsko pozoriste, dnevnik.rs
Фото: Dnevnik.rs

Коме наслов није јасан, има поднаслов. А могло би се рећи и обрнуто. О чему је и „зашто“ представа?

Тил Ојленшпигел је, за оне који нису проучавали немачку књижевност (а и аутор овог текста се морао додатно упутити), лик из прича налик оним Марина Држића или Мирослава Крлеже. Помет или Керемпух. Лик из народа, легенда, која је људима назбиљ олакшавала суживот са људима нахвао. Дакако, лик који своју генезу има и у комедији дел арте, некад слепстику, кемпу, данас трешу. Дакле, лакрдијаш од ексклузивног моралног интегритета. Минхаузен је, дакако, лажов. Лажовчина. А кад се свему додају социјалне димензије обриса дела Марка Твена и филозофске Харија Франкфурта који (класичнији филозофи би рекли ’у штиву за плажу’) разоткрива лаж као модус вивенди савременог човека, дало би се закључити – занимљива, потенетна сатиричка грађа. И јесте, али не у новој представи Новосадског позоришта.

„Тил Ојленшпигел – о просеравању“ има форму лакрдије, има музику из плејбека, костим вредан неколицине пажљивих погледа, глумце који здушно играју и људе и животиње, али оно за чим вапи, у празнини понављања, гомиле догађаја у којем се од дрвећа не види шума, нити од шуме дрвеће, јесте нека битнија разрада основне (промашене) идеје – без лажи, преувеличавања, измишљања, нема стварног идентитета, нема узбуђења, нема релација, нема ничега. Џабе радњу отвара пародија прогона из раја, џабе се сви смењују у улози Тила, џабе се завршава причом о повратку са Месеца, кад ништа ни са чим благе везе нема.

Све што озбиљан гледалац у овој представи, својеврсној верзији Гуливерових путовања, може да похвата, јесте то да није довољно мали (млад) или велики (стар) да би схватио у чему је цака. Зашто му се из сцене у сцену догађа да не може да састави ни почетак ни крај и да, уз сву лепршаву креативност ауторског тима, не може да ужива у пустим стилским бравурама. Да се, бар, насмеје од срца?

И да, bullshit има адекватнији превод...

        Игор Бурић

Ivan
20.02.2019 • 11:41
Ivanović
EUR/RSD 117.5515
Најновије вести