Позоришна критика: Кад би Сомбор био Холивуд

НОВИ САД: „Ја сам артист!“, узвикује Ернест Бошњак политичарима, протествујући против захтева да снима њихове параде и шараде.
predstava
Фото: Promo

Овај врисак, као основа драмског сукоба у представи „Кад би Сомбор био Холивуд“ Кокана Младеновића, до даске је појачан тиме што је без гласа. Како? То је питање тријумфа уметности!

Ернест Бошњак је сомборски пионир кинематографије која је почетком 20. века почела да осваја свет као нови, испоставиће се доминантан медиј скоро целих сто година. Од онога што је Радослав Златан Дорић испричао драмом, Кокан Младеновић је у Народном позоришту Сомбор направио неми филм. С обзиром на то да је реч о промени медија, живи неми филм. Играни, у правом смислу те речи.

Кореографкиња Андреја Кулешевић помогла му је да оживе слике, а композиторка Ирена Поповић Драговић да оживе емоције. Глумци су, дакако, драмски, али вештина с којом се крећу и ентузијазам који шире у ревитализованом слепстику (лакрдији), просто је заразан. Врло су упечатљиве и сценографија Марије Калабић, низ портала четвероугаоног облика различитих димензија који образују простор „камере-опскуре“, као и филигрански раскошна костимографија Татјане Радишић, доминантно црна одела и хаљине, у пожељном контрасту са чистим белим зидовима „платна за пројекцију“ овог позоришног филма. 

Вишеструко је важна ова промена форме и намене драмског позоришта. Значења бујају. Слепстик је, дакако, обележила ера Чарлија Чаплина, снажног критичара социјалних, па и политичких промена изазваних индустријализацијом. Сукобу сањара и реалиста унутар ње, ретких визионара и слабовиде већине, дистанца од актуелних догађаја само је дала додато светло на непромењивост неких односа, али без трагике, са комичким и мелодрамским патосом. Поражавајућој стварности узвраћено је нежно, осећајно. Као у представи „Путујуће позориште Шопаловић“ Љубомира Симовића, у режији Татјане Мандић Ригонат (Народно позориште Ниш), када глумица Софија савлада мучитеља Дробца, што је публика „Театра на раскршћу“ могла да види у предвечерје првог дана свог новог фестивала.

У данашње време, третман сценског израза у сомборској представи могао би да се сматра ретро, својеврсним позоришним омажом старој, превазиђеној филмској уметности, али је захваљујући промишљеној сарадњи редитеља са кореографкињом и композиторком, феноменалном одговору глумачког ансамбла, задобио све обрисе савременог и врло релевантног извођачког остварења. Мимо тога што се позориште и филм директно наслањају једно на друго, међусобно прожимају, један израз прати други, у представи „Кад би Сомбор био Холивуд“ драматуршки елементи су усложњени, одишу свежином својих метанивоа. Појављују се два глумца у водећој улози, често и паралелно на сцени; коментари ликова инкорпорирани су у музику, њихов покрет, гест и миму; прва сцена – пролог - у којој се из угла уверљиво истинитих исказа самих глумаца сведочи о садашњој судбини биоскопа и последња – епилог - у којој се поново проговара, и то речи да је Бошњак (артист) ништа, као и његови снови, заправо су врло речита дијагноза којој је представа управо контраиндикација.

Метафора, иако је радња смештена дебело у прошли век, више је него јасна, захваљујући на моменте и непотребом понављању основних мотива, претераном потцртавању и зокруживању отвореног емоционалног склопа невербално и музички интензивираног наратива, инако неодољиво слатког. Исказа такође, али ево га: Бошњак је уметник, попут свих ангажованих у представи која доказује тврдњу да се уметници питају, Сомбор би био Холивуд, а не још једна црна рупа високо приземних политичко-парохијских интереса и светоназора друштва које све прашта, сем успеха.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.4829
Најновије вести