„Јованча на путу око света“ у Српском народном позоришту

Није тајна да су наши највећи комедиографи, што је чест случај и у савременој уметности, мотиве за своја дела позајмљивали, да се не каже преписивали из светске литературе.
srpsko narodno pozoriste
Фото: Dnevnik (Filip Bakić)

Тако је „Пут око света“ Бранислава Нушића с почетка 20. века директне референце имао у „Путу око света за 80 дана“ Жила Верна, с очигледном разликом што је „балон“ Јованче Мицића, трговца из Јагодине ком се добитком на лутрији указала прилика да обиђе глобус, на свим меридијанима покретала препознатљива локална атмосфера Србије, коју је Нушић педагошки и волео и карикирао, у исто време. Поготово у овом делу, типично омиљеном код публике и неприхваћеном од критике, Нушић није развијао свој ауторски дар, колико је писао на нивоу општих места, досетки и маште.

Својски су морали да се потруде редитељ Золтан Пушкаш и сарадник на тексту Божидар Кнежевић у Српском народном позоришту, заједно са екипом глумаца коју предводе Милан Ковачевић (Јованча), Сања Ристић Крајнов (Јулишка) и Небојша Савић (Човек с ногом), да „исправе“ криве Дрине овог текста, покажу нешто више од хумористичке ревије, како је још називана ова Нушићева „приредба“. И... Није им баш све до краја успело!

Добре стране овог подухвата су то што су од „подељене Јагодине“ приликом Јованчиног поласка (као да је реч о изборима) доследно приказали подељена осећања, индивидуалне, социјалне, економске и политичке прилике широм света. Свуда влада тензија, борба за послом и оно мало ужитка што преостаје. Невоља је што се у свакој причи (епизоди) понавља иста ствар – неки тамо Србин је ту да све то закува, или је бар мирођија... А колико год креативни тим представе, од режије, сценографије, костима, музике, кореографије, преко вицкастог дописивања дневноактуелних пошалица осавремењивао, разигравао, подгревао ваздух радње, он у једном тренутку неминовно почиње да се хлади, висина опада, па и домети.

Покушај да се од драматуршких недоследности Нушићевог текста направи комедија апсурда, све са немогућим коинциденцијама, испадањем однекуд Јулишке и Црногорца (Човек с ногом) у скоро свакој Јованчиној ситуацији, успева тек понекад. На пример, онда када Јулишка рађа црнца зато што је гледала у једног...

Милан Ковачевић Колумба из Јагодине не игра израженим комичким средствима, колико приказује његову топлину, интелигенцију и сналажљивост, због чега и јесте јунак – протагониста. Из контре, једини иоле нормалан. Живописна, енергична Јулишка Сање Ристић Крајнов, сва на трагу комичких хероина, колико год могла да се посматра као антагониста (негативац), осваја као жена одлучна да се по сваку цену дочепа онога што хоће – бољег живота који јој, као и свима у јурњави, стално измиче. Небојша Савић – Савке као Човек с ногом држањем, дијалектом, није ни добар, ни лош, ни зао. Чак ни ружан. Он је – просто говорећи, без политичке коректности – Црногорац. Савкетова правовременост, интензитет, „незаинтересованост“ и брзина код бритких реплика, гестови у појединим ситуацијама, одавале су комички таленат вредан пажње, баш као што вреди поменути и Марка Савића и Марка Савковића у подршци Нушићевом, не аланфордовском, комично-егзотичном трију фантастикусу.

Обрни се, окрени се, у Јагодину врати се (ко би да погледа представу даље нек не чита). А тамо, ни зоолошког врта, ни људи, ни шљиве. На овом нивоу, аутори надмашују и самог Нушића – српски народе, опамети се.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5878
Најновије вести