ИНТЕРВЈУ Срђан Симић: Кад ти је тешко у животу, читај руску класику!

На сцени Културног центра Новог Сада сутра, 20. фебруара, поново ће бити изведена монодрама „Отац” настала по роману Фјодора Михајловича Достојевског „Браћа Карамазови”.
Glumac Srđan Simić već desetak godina živi i radi u Rusiji Foto: privatna arhiva
Фото: Глумац Срђан Симић већ десетак година живи и ради у Русији Фото: приватна архива

Драматизацију, режију, сценографија и дизајн звука потписује Предраг Ћурић, док Капетана Сњегирјова игра Срђан Симић, глумац који већ десетак година живи и ради у Русији. Управо та чињеница је „скривила” да почетак разговора са Симићем буде везан за питање каква су заправо искуства наших уметника на великом руском тржишту, будући да се из овдашње перспективе види се само велики успех Милоша Биковића?

– Има једна шала везана за Биковића, из једног од мојих омиљених стрипова „Заљубљена лисица и ракун-Србин“ Анастасије Жакуле, руске уметнице која живи у Србији. Тамо Лисица пита Ракуна да јој наведе бар један филм у којем не глуми Милош Биковић. Ракун дуго размишља, па каже: „Не знам... мислим да нема... можда једино још ’Ратови звезда’...“. А Лисица ће: „Немој да слутиш!“. До те мере је Милош заступљен, и драго ми је због њега, али има и других који су успешни – открива Срђан Симић. – На пример, Милан Марић је одиграо насловну улогу у филму „Довлатов“ Алексеја Германа, и врло су га нахвалили, мој друг Небојша Дугалић је чест гост на позоришним фестивалима и веома је цењен у Русији, као и Ивана Жигон. Све је то добро јер отвара врата неким другим нашим уметницима да дођу и покажу се. Драго ми је ако сам и ја део те приче и ако могу да помогнем. Осим театра, ја се углавном појављујем у краткометражним играним филмовима, или дарујем глас херојима цртаних филмова својих студената, што је врло забавно. Ту су и други уметници. Од оних које знам, моја презимењакиња Весна Симић је сликарка која већ дуго живи у Русији и заиста је успешна. Ми смо недавно основали удружење српских уметника у Русији „Гнездо“ и имали већ прву продајну изложбу. Весна је излагала своје слике, а ја уметничке фотографије.

Театар „Парабасис“, чији сте део, основан је пре пет година као експериментални театар. Како сте примљени, разуме ли московска средина нови театарски израз, који заговарате?

– Театар „Парабасис“ је настао из познанства с Ролдугинима, Људмилом и Игором, још док смо заједно били део позоришне приче у граду Коломна у Подмосковљу. Ја сам тамо провео око две године, па смо онда сви заједно решили да оснујемо „Парабасис“. Данас је то савремени ундергроунд московски театар, који има своју експерименталну, драмску и дечију сцену. Да би финанцијски опстали, што нимало није лако, наступамо често на московским позоришним фестивалима на отвореном, који трају некад и по месец  дана и организују се поводом великих празника, као што су Божић и Васкрс, као и током лета и јесени.


Српски културни центар у Москви као насушна потреба

У неким ранијим временима музичари су  отварали врата совјетског, односно рускго тржишта - Ђорђе Марјановић, Мики Јевремовић..? 

– Да, наша музика је тек прича за себе. Она је у Русији врло популарна, сада пре свега захваљујући Кустурици и Бреговићу. О њима може да мисли ко шта хоће, али они су светске звезде које често гостују у Русији. Недаво се, рецимо, Марко Касумовић доселио и врло брзо се уклопио у овдашњу музичку сцену, сад свира с “Бубамара Браш Банд”…  И сам се бавим музиком, солиста сам Балкан Фанфаре Орћестра “Бабубе”, што је највеселији посао који сам радио у животу. Наступам као шоумен, лупам по разним таламбасима и перкусијама, плешем, па чак и певам – а пошто баш и нисам рођени певач, то онда испада као неки панк-фолк, или нешто слично... Наш стил је, у ствари, савремени фолк-yез-фјужн, али није само то, обрадили смо и Игија Попа, Мадону... Публика нас воли, и свима је лепо на нашим концертима, пуно је позитивне енергије, а то је најважније. С нама наступа и Будимир Буда Икановић, српски виртуоз на виолини... Тако да, има нас... Надам се да ће нас бити више, и да ћемо се мало боље организовати. Оно што нам свакако недостаје, и о томе трубимо већ годинама, је Српски културни центар у Москви. Ево и овом приликом апелујем на надлежне да ураде нешто по том питању. 


Ту углавном играмо дечије представе, које су врло посећене. А експеримент је у Русији цењен и радо гледан, посебно код омладине, што је и разумљиво, али ретко доноси неки профит. Али нама је позоришни експеримент занимљив и инспиративан и ми се често упуштамо у те воде. Осим нас, глумаца из основног ансамбла, с нама наступају или студенти из нашег драмског студија, или студенти московских позоришних и уметничких академија, што је и за њих и за нас драгоцено искуство. Треба имати у виду да је Русија, можда мало више Петроград, али и Москва, једна од колевки авангарде, у том смислу и позоришне, тако да је, тако рећи, такав вид уметности „наслеђен“. Ипак, Москва, као престоница, је склонија класици и Станиславском, него неком савременом европском театарском изразу, али ми једноставно волимо алтернативно позориште, и око тога смо се скупили. Моја велика жеља је: гостовање с нашим театром у Србији и окружењу, надам се да ће ми се та жеља испунити.

У којој је данас фази ваш Камерни путујући театар?

Камерни путујући театар је један лични, интимни, исповедни театар, или како рекох у једној својој песми, театар „унутрашњег крста“. Његово путовање се никад не завршава, и чак и кад је у привременом стању мировања, као сад, он путује негде „у недоглед“, као у песми групе Даркњоод Дуб. Зато није чудо што је то путовање, у позоришном смислу, почело представом „Москва-Петушки“ по Венедикту Јерофејеву. С том представом сам се први пут и појавио у Москви и... ко зна где ће ме тај пут још одвести. Ја сам и сам у фази ишчекивања, али не и нестрпљења. Најбоље је да цитирам целу ту песму, она најбоље осликава читаву ту ситуацију. Песма се зове „Адам“: „Ево, сам Бог ми улогу спрема! / Наступам у тачки унутрашњег крста! / И све је сада радосна трема / Пред додир великога Прста“. Иначе, моја збирка фотопоезије „Заоставно време“ може се наћи у слободном доступу на интернету, нпр. на Фејсбуку. Фотопоезија, јер су тамо моје фотографије и песме „окачене“ заједно. Зашто то овде помињем? Зато што су оне нека врста предложка, интуитивног сценарија представа Камерног путујућег театра.       

Какве су шансе да „Отац“ заживи и на руском језику?

– Ми се надамо да ћемо „Оца“, пре свега, играти на српском и у Русији, за сада имамо план да учествујемо на фестивалу „Златни витез“ у Москви, на којем сам већ био с представом „Москва-Петушки“, као и на фестивалу Достојевског у Старој Руси. Надамо се да ће нам у том смислу Културни центар Новог Сада пружити подршку, као што су нам великодушно изашли у сусрет и приликом настанка ове представе, на чему смо им и редитељ и ја веома захвални. Што се тиче играња на руском, то је већ више до мене, него до редитеља, односно ја бих морао да се потрудим да „преведем“ представу на језик оригинала. Верујте ми да је много теже играти на језику оригинала, јер те тамо гледа и слуша руска публика, која је с Достојевским на „ти“. Ја сам „Москву-Петушки“ почео да играм на руском тек пре неколико година, а до тада се нисам усуђивао, играо сам је само на српском. Да, ја говорим и играм на руском, али ипак имам одређени нагласак, који мора бити оправдан, ако се ради о некој класичној изведби руског дела. Ако је представа алтернативна, онда то није толико важно, или је важно специјално, тј. намерно, јер је таква редитељска концепција. С тим у вези, такође, има једна анегдота. Кад су Људмилу Ролдугину, редитељку наше руске представе „Мачак у чизмама“, питали зашто Мачак говори с таквим чудним нагласком (а Мачка игра Срџан Симич, како тамо пишу моје име), она је одговорила: „Ма добро је што уопште говори, па то је мачак!“.  

М. Стајић

EUR/RSD 117.5912
Најновије вести