Аница Петровић, глумица: Захвалност и нада

НОВИ САД: Овогодишња добитница награде „Предраг Пеђа Томановић“ за најбољу студенткињу Академије уметности у Новом Саду, Аница Петровић, већ осваја награде и на сцени.
p
Фото: Privatna arhiva

На прошлогодишњем Фестивалу професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ у Врању, свом родном граду, Аница Петровић је добила награду за најбољу младу глумицу, за улогу Софке, у представи „Нечиста крв“ Боре Станковића, у драматизацији Тијане Грумић, режији Југа Ђорђевића, Позоришта „Бора Станковић“ из Врања.  На сцени у Новом Саду, у Српском народном позоришту, публика може да је гледа у представи „Вештице из Салема“ Артура Милера, у режији Никите Миливојевића, код којег је и студирала.

Која је веза измеђубити најбоља студенткиња ибити глумица вредна награда?

Свака награда јесте потврда да се упорност, рад, нека врста вредности – исплати. Све је то потврда да сам на правом путу и заиста сам презахвална. Надам се да ће их бити још.

Када дођете са академије на сцену, у прилици сте да видите колико сте тога научили и колико се примена тога разликује од школског искуства. Какав је поглед на то из ваше перспективе?

Све што се ради на академији врло је „пластично“ и јесте само за нас, врста вежби, али врло драгоцених. То сам могла да увидим тек кад сам ушла у професионални процес рада на представи. Свака грешка коју сам правила на академији, понављала се. Тако да и те како има везе то што учимо на академији са каснијим радом. Инкорпорира се у неку врсту шаблона.

Награђени сте и за улогу Софке у Врању, у једној веома запаженој представи. Можете ли да нам приближите мало то остварење?

Ја сам Софка 2, играм друга по реду. Нас има седам Софки у представи „Нечиста крв“ Боре Станковића, у драматизацији Тијане Грумић и режији Југа Ђорђевића. Јако лепо искуство, процес који је значио за мој првенствено лични раст и развој, а онда и глумачки. Цео ансамбл је у представи, али доминирала је младалачка енергија, амбиција. Врањско позориште ми је пружило прилику да као студенктиња Академије уметности у Новом Саду могу своју прву професионалну улогу остварити управо у граду из којег долазим и веома сам захвална и на томе.

Шта сад очекујете? Прижељкујете ли неке улоге или сарадњу са одређеним редитељима, позориштима? Враћате ли се у Врање?

То је питање на које је тешко дати одговор, али да призовемо. Свакако сам сигурна да сам у Позориште „Бора Станковић“ из Врања увек добродошла, ако будем желела да се вратим, тако да је апсолутно извесно да ћу бар један део професионалног живота имати тамо. Моје амбиције јесу и да се на том плану остварим и у мало већим градовима, што очекујем да ће се доћи са улогама и у Новом Саду. Сада сам остварила једну улогу у серији „Дуг мору“, тако да почињем мало више да гледам и на глуму на филму. То ми је доста страно, за разлику од позоришта, од којега никада нећу одустати.

Да ли то значи да се на академији у Новом Саду мање пажње посвећује глуми на филму?

Да. То не значи да се не посвећује пажња и томе. Имамо предмет глума пред камером, али сматрам да можда, с обзиром и на време које је дошло, мора то мало да се појача. Мислим да би требало да имамо више контакта са камером, да се мало више бавимо том врстом глуме.

На шта мислите кад кажетевреме које је дошло“?

На хиперпродукцију серија и филмова, због чега је глумцима сада можда и лакше наћи посао пред камером, него у позоришту.

И. Бурић 

EUR/RSD 117.5751
Најновије вести