Зоран Пауновић: Рокенрол коначно ушао у САНУ

Чињеницу да сам примљен у Српску академију наука и уметности, као дописни члан, видим као могућност да отворим још један нови простор за своје деловање у оним областима којима се већ деценијама бавим.
д
Фото: К. Пауновић

То је пре свега књижевност, светска, енглеска, америчка нешто мање, српска у извесној мери, и наравно популарна култура – каже др Зоран Пауновић, професор на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду и Филолошком факултету Универзитета у Београду, од недавно и дописни члана Српске академије наука и уметности Одељења за књижевност и језик. Др Пауновић је аутор четири књиге: „Гутачи бледе ватре“, студија о америчким романима Владимира Набокова (Просвета, Београд, 1997), „Историја, фикција, мит“ (Геопоетика, Београд, 2006), „Прозор у двориште“, есеји о америчкој и српској књижевности (Геопоетика, Београд, 2017), „Доба хероја“, есеји о популарној култури (Геопоетика, Београд, 2018) и више од стотине научних и стручних радова из области англоамеричке и српске књижевности и студија културе. Поред предавања која често држи и ван факултета, превођење је такође важан сегмент Пауновићевог рада. Нашу културу је обогатио и бројним преводима књига истинске литерарне вредности, међу којима се издваја превод романа Џејмса Џојса „Уликс” (Геопоетика, 2003). Потпредседник је Српског ПЕН центра, члан је НИН-овог жирија критике за најбољи роман године, члан Удружења књижевних преводилаца Србије, Српског књижевног друштва и Друштва књижевника Војводине.

- Статус дописног члана САНУ значи и признање да је оно чиме сте се до тада бавили довољно добро, довољно озбиљно. Мислим ту пре свега на сегмент мог бављења популарном културом. Конкретно, рокенрол културом шездесетих и седамдесетих година, понајвише. Дакле, и то је добило неку врсту академског признања чињеницом да ми је верификовано приликом избора у САНУ. Мој пријатељ, Вита Симурдић је мој избор у Академију прокоментарисао: рокенрол је коначно ушао у САНУ! - Како каже наш саговорник, то му је ласкало и погођено је у том смилу, а без намере за лично поређење, као када је Нобелова награда Бобу Дилану дала легитимитет рок поезији. - Не тако занемарљивим делом, моје се деловање тиче и популарне културе, пре свега рок културе и унутар тога рок поезије. Наравно, примарно поље мог деловања јесте књижевност и наравно да је важно добити још један микрофон, још један аудиторијум, који ће можда више обратити пажњу на оно чиме се бавите. И није то задовољство да ће мене лично чути више људи, него да ћу моћи, оно за шта се залажем у књижевности и култури, да саопштавам лакше, брже и већем броју слушалаца.. Исто тако, и не на последњем месту, ово ми пружа прилику да са неким од тренутно код нас заиста најумнијих глава разговарам, сарађујем и размењујем искуства. И ови први дани које сам провео у Академији сведоче о томе да ће и то наравно допринети мом интелектуалном, духовном и професионалном развоју, ако није у овим годинама безобразно говорити о развоју. Али човек се учи док је жив, па се и ја надам да ћу пуно тога научити у Академији.

Шта нам данас, чини се у свету више него икада на материјално оријентисаном, значи књижевност?

- Књижевност као и неке друге области духовног стварања које немају своје конкретно материјално оваплоћење у виду великих зарада, мада је и то само условно речено, данас се вреднују мање него икада. Свет је много више окренут конкретним изворима стицања материјалног богатства, а књижевност је одувек изазивала неку врсту подозривости, ако не и презир, утилитаристичких умова, којих је пре 20, 30 и више година било сразмерно мање. Било је тада некако лакше убедити људе, да бављење књижевношћу има смисла много више него што се то на први поглед види. Међутим, и сада је, као некад, младе људе лакше убедити у то, не само зато што су млади и неискусни, већ зато што су отворени за та нова искуства, зато што их то занима, зато што им је књижевност била изван живота до сусрета са вама који сада треба да им некако пренесете значај књижевности. Млади су спремни да прихвате да је то велик и леп свет. Није да се то просветљење, преобраћење догађа на масовном нивоу, али довољно вама је да у групи од 100 студената имате двоје - троје за које осетите да то у њима почиње да ствара нову врсту размишљања, па да закључите да то још увек има смисла.

Како у том контексту и неке врсте хиперпродукције књига препознати оно што је заиста вредно, а налази се на папиру одштампано између корица или се дистрибуира путем интернета у електронским, диталним форматима?

- Књижевност је данас много мање значајна као глас савести, као некакав етички кодекс који треба да се понуди свету. Једноставно, њен глас је утихнуо. Велики књижевници више нису гласови своје епохе, нека врста отелотворења духовних вредности епохе, него су у великој мери гурнути на маргину. Међу књижевницима, сада су много гласнији они који имају милионе читалаца попут Паола Коеља. Зашто га не споменути као негативан пример човека који се сматра писцем и духовним предводником генерација и генерација. Ако поредите једног Коеља са Францом Кафком, Дејвидом Хербертом Лоренсом и Џејмсом Џојсом, с тим великим писцима прошлости, који су били и носиоци великих идеја и истовремено имали своје следбенике, имали књижевни аудиторијим који их је доживљавао не само као оне који дефинишу свет у којем живимо него и као људе који отварају нове светове, поставља се питање какве нам то светове отварају лажни пророци, лажни мудраци попут поменутог писца. Од њих добијате лажну дубину размишљања о свету и то је оно што је најопасније. Није опасна књижевност која је на први поглед лоша, него је опасна она која се прерушава у, наводно умну или естетизовану, а да то заправо није. Таква књижевност је много опаснија, а данас су се њени писци наметнули и у првом су плану. Они су отелотворење књижевности за данашњег човека.

Шта ту може да учини академска заједница?

- У томе, што нису значајни као што су некада били књига, књижевност, лепа реч, неговање културе говора, културе изражавања, па и живљења уопште има и наше кривице. Мислим на академске кругове. Питање је шта можемо да учинимо? Можемо да развијамо свест о времену у коме живимо, да схватимо да су путеви комуникације, ка нашим потенцијалним слушаоцима, не мислим само на студенте него и на све оне којима би глас академске заједнице могао да буде занимљив, и у једном вишем, духовном смислу користан, нови и понешто другачији. Треба да будемо свесни да се свет у последњих 50 година променио више него претходних стотина година, бар у смислу комуникације. С том свешћу треба и да се обраћамо потенцијалним и стварним слушаоцима, да будемо свесни да разговарамо не само са младим људима од 20 -так година, него да разговарамо са младим људима који су одрастали у култури и цивилизацији потпуно другачијој од оне у којој смо ми одрастали. Неки од аспеката нашег духовног одрастања потпуно су им страни али зато су у предности када је реч, рецимо, о баратању информацијама, у способности процесуирања информација и томе слично. Они су одрасли у том информатичком добу, а на нама је да колико је могуће прилагодимо свој приступ томе, да им омогућимо да се те компаративне предности генерација којима се обраћамо искористе боље, па ће онда и ово наше знање, стечено у једној другачијој епохи, моћи боље да се оплоди. Не можете се вечито понашати као да време стоји и очекивати да онај приступ од пре 30 година који је тада био успешан и сада то буде.

Владимир Црњански

 

EUR/RSD 117.9125
Најновије вести