ЗЕФИРИНО ГРАСИ (ПОЛИТИКИН ЗАБАВНИК) Најлепши посао на свету

НОВИ САД: Први број “Политикиног Забавника” објављен је 29. фебруара 1939. године. Дакле, ствар је озбиљна: Забавник је зашао у осамдесету годину постојања и наставља да открива новим генерацијама чудеса, “тајна” знања из свих сфера људског интересовања.
zafarino grasi YT
Фото: Youtube Printscreen

 Али, најважније, наставља да шири позитивне врлине и оптимизам...

- После оволико година бављења новинама и новинарством сигуран сам да су листови као “Политикин Забавник” дуговечни. Не могу међутим  тачно да објасним засто је баш Забавник опстао, а погасили су се “Кекец”, “Дечије новине”, па донекле и дечији додатак у дневном листу “Политика”. Иако су сви ти нестали листови излазили у озбиљним и великим издавачким кућама, имали велики број читалаца, угледне уређиваче... можда је недостајало животне снаге, млађих новинарских нараштаја да наставе започето, и можда их није било срамота од неуспеха. Свега тога није недостајало Забавнику и људима који су га из недеље у недељу правили – каже Зефирино Граси, главни и одговорни уредник овог дуговечно магазина. - Лист за знатижељне могу да праве само знатижељни, лист који дуго траје могу да праве само истрајни, лист који се бави паметним стварима, могу да праве само... одговорни!

Наравно, није све увек ишло баш потаман, сигурно сте и ви имали одређених невоља и потешкоћа?

- Постоји једна ствар у коју сам дубоко убеђен, а то је да је Забавник оволико дуго опстао захваљујући друственој својини, да не кажем државној. Објаснићу! И Забавник је имао својих великих продајних падова, нарочито почетком осамдесетих и средином деведесетих година прошлог века. Да је био у рукама приватника био би угашен, у то сам сигуран, тешко да би приватник пристао да одржава редакцију од двадесетак људи, лист од 52 стране, а да га продаје у 6 - 7.000 примерака јер не може да набави више хартије... Још горе, да му је власник страни капиталиста! То смо имали прилику да доживимо када су нам почетком новог миленијума у “Политици” били сувласници Немци из издавачке куће ВАЦ (ЊАЗ), срећом Забавник се тада већ „опоравио” и имао довољан продати тираж да сам себе издржава. Далеко од тога да сам противник приватне својине у гласилима, или недајбоже капитализма, али сам заговорник просвећеног капитализма, а тај још није дошао да код нас станује.

Ви сте уредник овог стар-малог часописа који је добацио, ето, до 80 година, али је сачувао дечју радозналост и раздраганост, није се уморио. Посао на који вам многи “завиде”, посао, рекли бисмо, из дечачких снова?

- Посао у Забавнику је леп. За оне који воле више да читају књиге него да путују около, за оне који се не задовољавају сазнањима на „прву лопту”, за оне који не воле да их други препознају на улици, за оне који осећају неизмерно задовољство кад кажу да раде у Забавнику и то код саговорника увек изазове осмех.... Ово последње ми се безброј пута догодило, чак и међу људима из највиших државних органа. По тим осмесима препознајем људе. Ја и онако људе препознајем само у две групе, такозване Забавниковце и оне друге... Сто се тиче посла у Забавнику постоји један догађај који ћу да памтим до краја живота. Десио се када је пре петнаестак година Дарко Рибникар, иначе син Владислава, предратног власника и директора Политике, али и оснивача Забавника, постављен за директора Политике, а који је неколико година пред крај осамдесетих био уредник Забавника, а ја му био заменик. Одем ја самоуверено код њега да га питам зашто ја сад као главни уредник Забавника и “Микијевог Забавника”, дакле два листа, имам најмању плату међу главним уредницима и добијем од њега лаконски одговор:

“Зато што имате најлепши посао на свету”!

Што се тиче мојих снова, нисам никада ни као дечак, ни као студент, а ни као почетник у “Политици”, сањао да уређујем Забавник. Сањао сам да будем дописник из великог и далеког света, да живим путујући, на „ високој нози”, да упознајем важне људе и њихова размишљања приближим обичном читаоцу, па можда да и сам једнога дана нешто напишем мимо текстова у новинама.... Али није се то десило, а можда би се и десило да ме једног јутра далеке 1985. године, у холу Политике, испред лифта није срео Влада Булатовић Виб, тадашњи уредник Забавника и питао: „Еј, мали, да ли би ти досао код мене?”

„Одмах долазим, само да у редакцији оставим ствари, ви сте на 14. спрату!”

„Не зајебавај” - одговорио је Влада – “мислио сам да дођеш и будеш ми заменик.„

Тако је на крају и испало. Нешто касније сам се сетио и речи Сергија Лукача, познатог новинара, светског човека и мог професора са факултета, који нас је учио како да постанемо људи и новинари, говорећи да успех у новинарству можемо најлакше да постигнемо ако се бавимо нечим чиме се не бави нико...И овога пута, тако је некако и испало.

“Политикин Забавник” у будућности сањам као лист на више језика, за више земаља, не само за ове наше раздружене него и шире. Да ли ћу тај сан да досањам?

Колико се, заправо, током деценија постојања, мењала уређивачка стратегија; да ли се Забавник, и у којој мери прилагођавао (новим) временима, сазнањима... идеологијама?

- Забавник нема потребе да мења стратегију, она је давно зацртана на неким општељудским вредностима и суштини живота... мало забаве, мало поуке... па и сам живот на томе је створен... задовољство и рад... увек у равнотежи, тако је најбоље, танка црвена линија раздваја то, али уметници живота само понекад скрену више мало у једно па у друго... важно је да се увек врате у равнотежу.Тако и Забавник. Даље, Забавник увек пише за свакога разумљиво, негује и чува свој језик и писмо, зашто да се користи туђа реч ако имамо своју, добро, телевизија и говорни језик нас “трују”, али ето Забавник је ту да мало поправи. Па који недељник данас има два лектора? Дакле, мења се само тактика, приступ, он се прилагођава времену, савременијим укусима, новим технологијама, па и тржисту. Ипак, Забавник не дозвољава да га прави тржисте, Забавник покушава да своје тржисте створи. Е, то је већ мало тежи посао, али ту сад помаже оно што се назива традицијом, ма шта то значило, Забавнику се верује, као што се верује родитељима који Забавник препоручују својој деци, као што су га њима препоручивали њихови родитељи, деде и бабе...

Стрип је одувек заузимао важно мест у уређивачкој концепцији, од Флаша Гордона, до Дизни универзума, али и код мање познатих, на пример, француских или белгијских аутора. Наравно, и домаћих стрипаџија.

- Стрип, важна прича испричана словом и линијом. Данас у некој врсти опадања, што је за ову уметност правило, одувек је проживљавала успоне и падове. Додуше, највернији читаоци  сад су мало старији него пре пошто ове млађе заокупљају више нове дигиталне технологије, а и граница између цртаних и играних филмова више не постоји, сада су и играни филмови цртани, само у рачунарској технологији. Тако је у Забавнику, старији носталгично уздишу за Модести Блејзовом, Рипом Кирбијем, Астериксом, Таличним Томом, а млађи би да читају Скорпију, Блексада... али нико у Забавнику не тражи Загора. Ето то је стрип у Забавнику. Биће га и даље, наравно, само још не знам који ће нови лик да освоји читаоце, то је иначе питање од милион долара!

Ђорђе Писарев

XY NS
21.05.2018 • 03:09
Sjajna priča. Ali ima jedna ”sitnica”. Saradnicima, piscima ne plaćaju za tekstove, godinama...
EUR/RSD 118.1475
Најновије вести