Зборник Матице српске за ликовне уметности: Од зографа Лазовића до опуса архитекте Милана Марића

У издању Одељења за ликовне уметности Матице српске објављен је Зборник бр. 48 (Нови Сад, 2020), значајна стручна и научна публикација која периодично излази од 1963. године.
matica srpska, Dnevnik arhiva
Фото: Dnevnik.rs

Конципиран као годишњак, Зборник обухвата различите теме из историје и теорије уметности, у распону од стваралаштва средњовековног раздобља до периода модерне. Поред текстова из историје српске, југословенске и стране уметности, публикација садржи и теме из музеологије, херитологије и студија визуелне културе.

На самом почетку, Светлана Маљцева и Ана Захарова пишу о руској и српској црквеној архитектури насталој у периоду од 11. до 13. века. Пратећи развој две словенске градитељске традиције, ауторке анализирају процес усвајања византијских модела. У раду о двема престоним иконама из цркве Св. Николе у Баошићима код Херцег Новог, Марина Матић даје допринос истраживању опуса зографа Алексија Лазовића. Уз свог оца Симеона, Алексије се може сматрати зачетником барока у православном иконопису бококоторског приморја.

У студији о икони Арсе Теодоровића из цркве у Будиму, Владимир Симић разматра представу Христовог нерукотвореног образа у контексту религиозно-естетских схватања епохе просветитељства. Сагледавајући портрете породице Радимир из Доброте, Катарина Јовић говори колико су они били у складу са начелима репрезентације других бокељских капетанских породица. Злата Вуксановић-Мацура анализира геодетско снимање које је Емилијан Јосимовић спровео за потребе израде познатог плана Београда, из 1867. године.

У раду о архитектури православних цркава у Босни и Херцеговини, Бојан Митровић представља опсег и специфичности неовизантијског слога у овим сакралним објектима насталим у периоду од 1878. до 1914. године. Марија Ристић прати и анализира почетке илустрације у Србији, као самосвојне ликовне дисциплине. Истражујући место где је сахрањен вожд Карађорђе, Тијана Борић и Игор Борозан говоре о гробовима владара око којих се у зависности од историјских околности уобличавао поклонички култ.

На основу предавања која је 1907. на факултету држао професор и архитекта Никола Несторовић, Марина Павловић пише о култури становања у Београду почетком 20. века. У раду о споменику ослободиоцима Врања, Ивана Женарју Рајовић говори судбини овог обележја које је израдио Симеон Роксандић 1903. године. На основу приказа изложби југословенских уметника у Паризу датих у нашој штампи 1930-их, Владимир Поповић даје шира сазнања о њиховом одржавању, саставу и излагачима.

У свом тексту Дијана Метлић пише о фотографу Душану Станимировићу, чији су лик и делатност били недовољно истражени у оквирима националне историје уметности. Рад Лидије Мереник (“Модерни пројект Стојана Ћелића”) говори о раном периоду стваралаштва овог сликара, насталог током 50-их година прошлог века. Александра Илијевски даје осврт на први железнички мост у Београду (данас Стари железнички мост), који је током 1882-84. изградила компанија Фив-Лил. Ово реномирано предузеће, подигло је и мост преко Дунава у Новом Саду.

Чланак Викторије Костојеве посвећен је новим чињеницама везаним за историјат пројекта и изградње Спасо-преображенске саборне цркве у Лос Анђелесу, изграђене током 1974-90. према нацрту Романа Верховског и Георгија Сташевског. Занимљиво је да је поменути аутор храма, Верховски оставио трагове у Београду на пољу монументалне скулптуре. С друге стране, Георгијев отац, Валериј Сташевски, аутор је неколико стотина пројеката цивилних зграда у југословенској престоници.

У тексту о Душану Оташевићу, Маја Станковић говори о раним сликаревим радовима, насталим у периоду од 1965. до 1970. године. Марија Мартиновић пише о месним заједницама у Београду. У оквиру урбаног развоја месна заједница је имала највећи значај током масовне изградње стабених насеља, од почетка 1960-их до средине 1980-их година. Нова стамбена насеља су планирана и пројектована као месне заједнице, које “треба да пруже легитимитет посебности југословенске архитектуре”.

У студији о Милану Марићу, Александар Кадијевић говори о делатности овог новосадског архитекте. Према његовим пројектима 1970. изведена је управна зграда Тениског клуба “Војводина” у Дунавском парку. Подстакнут тековинама међуратног модернизма Марић даје нацрт хотела “Путник” (1980-81), успешно се надовезујући на Танурџићеву палату. Према његовом пројекту 1988. подигнут је објекат Завода за хемију и географију, који је спојио зграду одсека за биологију са зградом одељења за физику и математику ПМФ-а.

Међу Марићевим успешним реализацијама у Новом Саду професор Кадијевић помиње и анекс Библиотеке Матице српске постављен уз крило постојеће зграде (улица Матице српске), који је урађен у више етапа (1989-91, 1991-2002), као и друге пројекте остварене у Србобрану, Сремским Карловцима, Карађорђеву, Ченеју. У тексту којим се окончава поглавље “Чланци, расправе, прилози”, Соња Јанков пише о скулптурама Радоша Антонијевића.   

Синиша Ковачевић

EUR/RSD 117.5644
Најновије вести