Пуне руке посла за војвођанске конзерваторе и у Српској

НОВИ САД/БЈЕЉИНА: Четворочлани тим Покрајинског завода за заштиту споменика културе ових је дана у Бијељини где прави списак икона из збирке тамошњег Владичанског двора, од којих ће се највредније наћи у будућем Музеју Епархије тузланско-зворничке.
r
Фото: U prostoru budućeg muzeja već su postavljene vitrine/Dnevnik

Притом се ангажовање историчара уметности Дејана Радовановића и сликара-конзерватора Маје Величковић, Синише Зековића и Владимира Петровића није свео само на пуко пописивање икона, већ их они и темељно документују, што подразумева и фотографисање сваке појединачно у различитим спектралним опсезима, а оне најугроженије су и превентивно конзервирају. Када овај посао буде завршен - а потрајаће још сигурно неколико недеља, будући да је реч о преко 900 икона из различитог периода - у сарадњи са стручњацима са бањалучке Академије уметности, из Музеја СПЦ у Београду и Музеја Епархије будимске у Сентандреји, биће направљен избор репрезентативног материјала, који ће онда ући у сталну поставку Музеја Епархије тузланско-зворничке, новог здања смештеног унутар комплекса Владичанског двора разбокореног у срцу највећег града у Семберији.

Осим делова иконостаса и икона, од којих је неке потписао чувени зограф Лонгин, а има и бисера италокритских, руских и украјинских иконописаца, поставка ће обухватити и изузетне рукотворине од платна, потом прелепе митре, па предмете од метала, попут дарохранилица, путира, позлаћених крстова... онда портрете црквених великодостојника и угледних личности овдашњих, закључно са старим и ретким књигама по којима је надалеко позната епархијска библиотека, као што су Октоих првогласник, штампан 1494. на Цетињу, или Милешевски молитвослов из 1545. Међутим, пре формирања поставке сви одабрани предмети мораће да прођу темељан конзерваторско-рестаураторски третман, што практично значи да није реално очекивати отварање сталне поставке пре 2021. године. Предуслов за то је и потпуно привођење намени простора опредељеног за Музеј, јер иако витрине већ постоје и могу одмах да се „пуне”, оригинално су на здању испројектовани велики прозори, а пуно сунчевог светла никако не прија иконама, те ће тај проблем морати да се реши стављањем фолија на стакло, завесама или венецијанерима. Такође недостаје и адекватан депо, где би се чували артефакти који не нађу своје место у сталној поставци. 

Фото: Vladimir Petrović/Dnevnik

Други велики задатак постављен пред стручњаке Покрајинског завода за заштиту споменика културе је конзервација и рестаурација чудотворне иконе, која се чува у Цркви Успења Пресвете Богородице Краснице у Чајничу. Ова икона, која датира из 1329-30. и најстарија је на простору Босне и Херцеговине, обострано је осликана, при чему се на једној њеној страни налази приказ Богородице са Христом, а на другој представа Св. Јована Крститеља. У оба случаја сликани слој видљив је једино у зони лица, док је остатак површина иконе покривен украсним оковима. Реч је о ремек делу црквене уметности, на којем су дугогодишња употреба, бурна историја, али и боравак у климатски неодговарајућој средини, оставили очигледне негативне последице, и то на обема странама иконе.

Фото: Čudotrvorna ikona Bogorodice Krasnice u Čajniču/Dnevnik

Како је установљено приликом прегледа иконе, након што су пажљиво уклоњени украсни окови, на дашчаном носиоцу видљиви су трагови деградације високог степена у виду многобројних рупица и канала насталих деловањем ксилофагних организама. Најинтензивнији примери деградације могу се уочити у зони рама, а на неколико места даска је и пукла. Нажалост, и кредно туткална подлога је временом изгубила везивну способност, због чега је почела да отпада заједно са сликаним слојем. У том смислу је у нешто лошијем стању представа Св. Јована Крститеља, где недостаје око трећина подлоге, док су оштећења приказа Богородице нешто мања.

Као да то није довољно, током темељне анализе иконе детектована су и оштећења настала високом температуром, вероватно блиским контактом са горућим свећама, а уочени су и преслици, односно оригинални слој је у неким накнадним интервенцијама „дотериван”. Ако је за утеху, опасности од даљег пропадања минимализована је пређашњим покушајима заштите, иако су ти кораци учињени застарелим техникама, као што је потпуно потапања иконе у восак, што ће данашњим конзерваторима умногоме усложити посао. У сваком случају, у току је припрема детаљног елабората који би требало да понуди одговоре на бројна још увек отворена.

Фото: Maja Veličković/Dnevnik

Оно што је извесно, због огромне вредности иконе, њен привремени „извоз” у петроварадинску радионицу Покрајинског завода за заштиту споменика културе није могућ, иако би то из угла струке било најбоље решење, те ће стога сви даљи конзерваторско рестаураторски радови бити извођени ин ситу, дакле у Чајничу. Тамо ће, вероватно током пролећа следеће године, Завод, по моделу који већ годинама одлично функционише на Хиландару, формирати привремену радионицу. И процене су да би до јесени 2020. потпуно обновљена чудотворна икона могла бити враћена у стаклену витрину на мермерном олтару чајничке цркве.

М. Стајић

Пројекат „Споменичко наслеђе данас” ДВП Продукција реализује уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, информисање и односе с верским заједницама...

EUR/RSD 117.5400
Најновије вести