Интервју: Јелена Бајић, пијантисткиња: Публика препознаје искреност

НОВИ САД: Новосадска пијанисткиња Јелена Бајић приредиће вечерас у Градској кући реситал „Клари на дар”, као посвету немачкој пијанисткињи и композиторки Клари Шуман (1819 - 1896).
p
Фото: Privatna arhiva

“Ако би се уопште речима могло одати достојно признање поетској изражајности и лепоти стила, којима се одликује уметност госпође Шуман, оне би изгледале натегнуте и неумесне”, записао је Џорџ Бернард Шо након једног лондонског наступа Кларе Шуман. Велики јубилеј ове изузетне жене, 200 година од рођења, није, међутим, код нас обележен како та велика дама уметничке музике заслужује. Може ли разлог томе бити што је ипак више препознајемо као пијанисткињу него као композиторку – питали смо Јелену Бајић на почетку разговора:

Чињеница је да у 19. веку није постојао тако велики број извођача као данас, те су извођачи били можда више цењени од композитора, наводи пијанисткиња.

Данас је, додаје, супротна ситуација.

Конкуренција међу извођачима је огромна те значај композитора са креативним и оригиналним идејама расте. Клара Шуман је свакако била жена испред свог времена. Деловала је у 19. веку и остварила успех као пијанисткиња и композиторка, што је у то време у Немачкој било изузетно ретко за једну жену коју је тадашње друштво стављало у одређене оквире деловања, који нису подразумевали грађење сопствене каријере. Кларин успех самим тим јесте нешто што је вредно дивљења. И немачка влада јој је указала част ставивши њен лик на новчаницу од сто марака. Истовремено, ја бих истакла и међусобни утицај Роберта Шумана и Кларе на њихово креативно деловање. Шуман је свакако био генијалан композитор, али је питање да ли би написао дела попут Клавирске сонате оп.11, чије стварање је било инспирисано љубављу према Клари, вели наша саговорница.

Генијални Шо је у својим музичким критикама имао низ сјајних опсервација, попут: „Пијанисти који толико полажу на вулгарне особине блиставости, не би требало да пропусте прилику да упознају и оне више особине свирања на клавиру“. Да ли смо се данас поново вратили у време када хладна виртуозност постаје важнија од уметничке енергије, префињености, осећајности, интимног доживљаја дела..?

Чини ми се да у тој констатацији заиста има истине. Данашње време у пијанизму собом носи одређене захтеве. Оног тренутка када су се појавили уређаји за снимање звука, код пијаниста се створила већа одговорност према звучном запису. Пошто тај снимак остаје документован и слушаће га будуће генерације, притисак на остваривање што веродостојнијег звучног записа не оставља толико места креирању слободе и спонтаности у извођењу. Такође, и бројна пијанистичка такмичења, где одлучују нијансе у поретку награђених, негују перфекционизам. А перфекционизам подразумева велики број понављања док се одређено место у композицији не навежба да буде савршено, што, на жалост, по мом мишљењу, "убија" музикалност. Уз све то, чак и у уметничкој музици тренд неговања извођача да прикаже садржај који ће публику више забавити него продуховити узима све више маха. У сваком случају, бојим се да је ера златног доба пијанизма иза нас, а шта нам будућност носи - тек треба да сазнамо.

Често сам од Вашег професора Кемала Гекића знао чути дасвако добро уметничко дело комуницира на више нивоа“. Важи ли то и за свако добро извођење? Осећате ли на сцени тренутак када сте освојили публику, када сте јеухватили“?

Само једна мала исправка: Професорка код које сам завршила и која је значајно утицала на изграђивање мог уметничког стила је Јокут Михаиловић, која је била професорка и нашем чувеном пијанисти Кемалу Гекићу, с којим сам такође имала ту част да сарађујем. Иначе, када кажемо да свако дело комуницира на више нивоа, то за мене представља један сложен процес између идеје и композитора, између нотног записа и тумачења нотног записа и између извођења и публике. Приликом тумачења нотног записа се креирају специфичне разлике у извођењу одређених пијаниста, које јесу резултат њиховог личног уметничког израза. Када изводим неко дело за мене је јако важно тумачење карактера и основне идеје коју је композитор желео да пренесе у својој музици кроз нотни запис. Ако сам ту идеју убедљиво изнела и поистоветила је са својим личним животним искуствима и емоцијама, тада извођење постаје искрено. Мислим да је искреност нешто што публика уме да цени и да препозна. У том случају заиста не размишљам о томе да ли сам освојила пажњу публике или не, већ осећам да представљам проводник између неке космичке енергије и дела које изводим. Тај тренутак је магичан и у њему заборављам на своју физичку присутност. Увек се радујем када слушаоци препознају такве тренутке и када са концерта изађу обогаћени неким новим искуством. Извођачи су ту због публике, те је од великог значаја њихова реакција.

Дуго и веома успешно сарађујете са колегиницом Јулијом Бал. Шта пијанисти доноси свирање у клавирском дуу, а који део свог извођачког хабитуса мора да потисне у други план? На који начин Вас је као уметницу обогатила ова сарадња?  

Пијанисткиња Јулија Бал и моја маленкост сарађујемо већ дуги низ година. Пре две године обележиле смо десетогодишњицу заједничког рада и постојања као клавирски дуо. Свирање у ансамблу је посебно искуство за сваког музичара.Оно што јесте олакшавајуће је што се одговорност на сцени дели. Камерно музицирање подразумева тражење заједничке идеје и заједничког звука да би две различите особе звучале усаглашено. Потребан је дуги низ година и слични уметнички сензибилитети да би се остварила успешна сарадња. Добра ствар је што се наше енергије увек надопуњују и што сагледавамо једно дело из више перспектива, тиме проширујући своје уметничке видике. Наше пробе су често испуњене хумором у проналажењу нових идеја за реализацију извођења.


Клари на дар

Концерт Јелене Бајић у новосадској Градској кући реализује се у оквиру циклуса „Павиљон музике” и почиње у 19 часова.

На програму су Клавирска соната оп. 11 Роберта Шумана (Grosse Sonata) и Велика клавирска соната оп. 37 Петра Илича Чајковског. 


Паралелно с концертном градите и педагошку каријеру на Академији уметности у Новом Саду. Како мотивишете своје студенте да истрају, да се не уплаше тренутка када се врата школе за њима затворе и морају да изађу у "стварни свет" где се уметност баш и не цени превише?

Младим људима данас није лако. Трудим се пре свега да својим студентима пренесем свој ентузијазам и љубав према професији. Увек их саветујем да следе своје снове и да верују у себе. Окружење и околности некада знају да буду застрашујући, али је важно не изгубити из вида свој циљ и пронаћи себе и своје место. Не треба имати страх од незнања и треба бити отвореног ума - као дете. Мислим да су музичари и уметници уопште благословени што имају дар од бога, који треба да негују и да га развијају.

М. Стајић

EUR/RSD 117.5834
Најновије вести