ИНТЕРВЈУ Бруно Лангер: Свирати до последњег даха

Након што су пре два месеца свирали у Великом Градишту на Сребрном језеру, што је био и њихов посљедњи наступ у Србији пре ступања на снагу нових епидемиолошких мера, легендарни пулски бенд „Атомско склониште” одржао је у петак увече концерт на отварању фестивала „Ево руке”, у сплитском Ђардину, градском парку крај Диоклецијанове палате.
1
Фото: Youtube Printscreen

Предуслов је, дакако, било поштовање упутства хрватских здравствених власти које се односе на одржавање културних манифестација, а које, између осталог, предвиђају највише 1.000 посетилаца на отвореном простору уз поштовање физичке дистанце и у публици, али и на стејџу. Спиритус мовенс „Атомаца” Бруно Лангер за „Дневник” каже да публика уопште није била „коронарно“ стегнутија, уздржанија

– Није било никакве разлике у односу на претходне концерте, којих смо имали безброј. Публика је била предивна, а оно што ме посебно весели је да је одазив био фантастичан. У првим редовима били су млади рокери и рокерке, које су с нама најгласније певали. Дакако, било је и туриста, па смо се  чак фотографисали с једном групом одушевљених Пољака – открива нам Лангер.

Прети ли, ипак, цела ова епидемијска прича да потпуно наглавачке окрене музичку сцену, не само у Хрватској, Србији, региону, него у целом свету? Јер, стиче се утисак да је, поред туризма, заправо уметност највише страдала у доба ко­роне…

– У Истри и сада на путовању по Далмацији видео сам да има поприлично туриста, кажу да их има око 50-60 процената у односу на лане. Е шта би ми музичари дали да имамо исти такав постотак концерата у поређењу с 2019! Већина нас ове године броји концерте на прсте једне руке. Дакле, музичка сцена је та која је највише страдала од мера заштите од короне.

Каква су Ваша предвиђања за 2021?

– Ја сам по природи оптимиста. Но, ситуацуја јесте озбиљна и ми смо као друштво први пут у оваквом проблему. Што се тиче мог посла, гледајући у британски и амерички шоу бизнис, верујем да ће концерти ипак профункционисати у 2021. Наиме, њихови велики бендови су најавили светске турнеје, што даје озбиљну наду и нама овде. Можда код нас концерти чак крену и раније, јер ми смо луди и на своју руку. Уосталом, недвослислено се показало да људи нису задовољени онлајн свиркама. Искрен да будем, и мени је то брзо досадило. Неке ствари једноставно не треба покушавати мењати.

Недавно објављени концертни албум „Они што долазе за нама“, снимљен током наступа на прошлогодишњем београдском Бир фесту, први је „Атомског склоништа“ након пуних 25 година и издања „Терра мистица“. Зар није то ипак предуг период за бенд који све то време делује практично без станке?

– Очигледно, „Атомско склониште” је бенд за чији долазак на концертни наступ није потребно имати нови албум, потврда за то је тих четврт века искључиво концертног деловања. При томе нам је из године у годину растао број концерата на просторима бивше државе, а кулминација је била прошле године када смо их имали педесетак.

“Они што долазе за нама”, албум настао на прошлогодишњем Бир фесту који је објавила дискографска кућу City records, заправо је трећи наш албум уживо, уз „Атомску трилогију”, који је снимљен у Пули, у башти дома ЈНА, те „Једном у животу”, снимљеним у Београду на Ташу. И поносан сам на овај нови албум, јер је тонски запис стопостотно ливе, односно није дорађиван у студију. Што би се рекло, није ушминкаван. То је потпуно аутентично ономе што смо изводили те вечери на Ушћу, без икаквих додатних интервенција.

У актуелној постави су два прилично млада момка, гитариста Матија Дадић и бубњар Ерик Војак, који се нису ни родили када је цела некадашња Југа певала „јер за љубав треба имат душу“. Претпостављам да свесно идете на то да бенду убризгавате „свежу крв“ уместо да се ослањате на музичаре који се сећају почетака „Атомског склоништа“?  

– Ових дана биће две године да је подмлађена постава с ова два сјајна момка, који су се родили и стасали уз песме „Атомског склоништа”, поготово гитарсита Матија Дадић, чији је деда Саша Дадић свирао бубњеве у првој постави бенда. Сад бубњеве свира Матијин вршњак Ерик Војак. Кад се саберу њихове младе године, заједно имају 54, док је 2. маја ове године било 55 година од мог првог јавног наступа:)! Свирке нису само два сата на бини него и путовања, они су момци 21. века а ја рок-диносаур из претходног, али сјајно се дружимо, без обзира на разлике у годинама. Уосталом, ова постава вратила се коренима „Атомског склоништа”, на моје велико одушевљење.


Златно доба рокенрола

Неки нови клинци неспорно сјајно свирају, али се на прсте једне руке могу побројати њихови бендови иза којих остају заиста упечатљиве песме које могу да издрже суд времена. Колико у томе има кривице новца, односно чињенице да је данас тешко живети (само) од рока, или се разлог крије и на чисто уметничкој/ауторској страни оптерећеној гомилом музике доступне на интернету и разним стриминг сервисима?

– Спадам у генерацију сретника, заједно са „Атомским склоништем”, јер смо деловали 70-тих и 80-тих година прошлог века, у златно време југословенског роцк&ролла, који је био тада доминантан жанр у музици. Имали смо све што је битно: медијску подршку, пре свега рок емисије на телевизији и радију, рок часописе, па и рок критику. Концертне турнеје и промоције нових албума одржавале су се у спортским дворанама и осталим великим концертним просторима по целој бившој држави. Међутим, и наш почетак 60-тих година био је тежак, нисмо имали инструменте, моја прва гитара била је ручне израде и свирало се на старим радио апаратима. Постојала је и забринутост „другова из комитета” да ширимо штетне ветрове са Запада и трујемо омладину. И заиста, ми смо у то доба били друштвено ангажовани, јер роцк&ролл је носио поруку која је тада код младих била прихваћена. Упркос толиким проблемима на почецима, ми смо се толико наметнули да су нас на крају звали и на штафете. Данашњим генерацијама пре свега желим да устрају на свом роцк&ролл путу и да се наметну као и моја генерација, како би једног дана могли рећи да је почетком 21. века било њихово златно доба rock&rolla.


 „Атомско склониште“ ће ускоро обележити пуних 45 година постојања - прву пробу бенд је одржао 26. фебруара 1976. Није ли то прилика да бенд коначно засвира на домаћем терену, у пулској Арени?

– Ту прилику искористио сам још 1966. године на првој рок гитаријади у пулској Арени с бендом „Логаритми” - где смо добили прву награду публике. Победник стручног жирија били су „Силуете” Томија Совиља из Београда. С те гитаријаде чувам пехар и диплому као успомену. Наравно, нормално би било да је „Атомско склониште” већ имали самостални концерт у пулској Арени, и то смо, рецимо, хтели већ за 10-ту годишњицу бенда, док је певач Серђо Блажић још био жив. Међутим, добио сам писани допис да сам, као шеф бенда, одговоран за било коју штету на древној пулској Арени, уз низ врло чудних услова за наступ, па смо једноставно одустали. Ал;и заиста би било згодно следеће године засвирати у Арени, јер бих тиме прославио три јубилеја: 55 година од наведене гитаријаде, 45 година постојања „Атомског склоништа” и, веровали или не, догодине славим 50 година брака!

Од бендова насталих у златно доба ЈУ-рока још увек су, поред „Атомаца”, активни „Парни ваљак”, „Прљаво ка­залиште”, „Аеродром”, „Дивље јагоде”, „Рибља чорба” и „Електрични оргазам”. Може ли се, заправо, говорити и о томе да је то зато што се Лангер, Хус, Хоура, Пађен, Зеле, Бора и Гиле још увек нису заситили свирки?

– Пре свега, у овом набрајњу недостају ми моја браћа Жика и Драги Јелић из ЈУ групе, јер су једни од утемељитеља роцк&ролла на овим просторима. С друге стране, неки међу набројанима имали су већ опроштајне турнеје, па се опет вратили на сцену, и зато не бих говорио у њихово име. Могу рећи само за себе - да ћу свирати до последњег даха, јер је, једноставно речено, rock&roll мој живот.

Да ли је сазрело време да „Атомско склониште” објави своја сабрана дела као „Бијело дугме” и „Рибља чорба”?

– На томе се већ ради. То је идеја нашег менаyера Мира Караyића, који је већ подузео прве кораке. Нама је РТВ Љубљана, наша дугогодишња издавачка кућа, објавила бокс сет студијских албума, али у врло малом тиражу. Идеја је да се обједини цела дискиграфија и да буде доступна на целом простору региона. Но, има ту још јако пуно посла, поготово бирократског. У међувремену, можда „Атомци” ураде и нешто ново.

М. Стајић

EUR/RSD 117.5848
Најновије вести