Змајева награда Матице српске Саши Радојчићу и Радомиру Уљаревићу

НОВИ САД: Змајеву награду Матице српске за најбољу песничку збирку на српском језику објављену у претходној години равноправно су добили песници Радомир Уљаревић за збирку „Пепео“ (у издању Космос издаваштва) и Саша Радојчић за књигу „То мора да сам такође ја“ (у издању „Архипелага“).
matica srpska, Dnevnik arhiva
Фото: Dnevnik.rs

Одлуку је једногласно донео жири у саставу Јован Делић (председник), Иван Негришорац, Желидраг Никчевић, Селимир Радуловић и Ђорђо Сладоје. Ову најзначајнију песничку награду и најдуговечиније књижевно признање Матица српска је установила 1953. у спомен на песника Јована Јовановића Змаја, поводом 120. годишњице рођења, а досадашњи добитници чине врхунску антологију српског песништва.

Прошлогодишња продукција и избор нових добитника, по речима Селимира Радуловића говори о високим стандардима савременог српског песништва. За “Пепео“ Радомира Уљаревића је рекао да је књига изузетне лирске зрелости и усредсређености која отвара болна питања српског народа - рат, четврдесетих и деведесетих година прошлог века и расрбљиваље једног дела српског народног бића у Црној Гори. Из једноставности његовог певања изнедрује се мудрост у најлепшем смислу речи. Књига Саше Радојчића је, по мишљењу Радуловића, идеални пример како савремени псник може изнедрити ангажовану стихотворну масу, како се с мером оверава дисонантна напетост модерног лирског писма. Скренуо је пажњу на Радојчићеву посвету мајци, у којој наводи да је „од ње наследио осећање за језик и за унутрашњу самоћу, и једно и друго неопходно да се буде песник“, што је, по Радуловићу најужи поетички рам ове књиге којом је аутор успоставио потпуну песничку зрелост оверавајући песничку легитимацију у коју је уписано његово име.

Ђорђо Сладоје је указао да је уверен да је направљен прави избор из мноштва песничких књига које се објављују из године у годину без обзира на причу о кризи поезије и поготово њених читалаца. То потврђује мишљење да је поезија бољи део наше књижевности. Он је скренуо пажњу осим награђених дела и њигових аутора који су у својој пуној стваралачкој зрелости и на књиге финог чистог лиричара Верољуба Вукашиновића и аутентичног песника Драгана Лакићевића. О високом квалитету наше савремене поезије говорио је и Желидраг Никчевић, указујући на различите поетике аутора који пишу на лепом, мудром српском језику. Стваралачка путања награђених песника никако није заокружена, тако да ће обојица и наредних година задавати и муке и задовољство жирију и моћи да нас обрадују новим песничким дометима. И иза аутора који су ушли у ужи избор, по њему има врло оригиналних стваралаца што даје слику која може да нас радује и потврђујући да је српска поезија један од најбољих производа наше културе и нашег народа.

По мишљењу Ивана Негришорца, наша поезија је жива, очувала је сензибилитет и предстаља интимну реакцију песника на свет у којем живимо. У палети различитих могућности, од којих један део песничке продукције није очувао довољно ту димензију живога света, али је ушао у неке друге сфере које су сасвим легитимно подручје лирског говора, су оставили мало по страни, објаснио је Негришорац наглашавајући да живимо у динамичном свету препуном разних напетости тако да су се определили за песнике који имају способност да одговоре на изазове света у којем живимо. За Уљаревићеву књигу је рекао да је песник успео да тематски тако одговори на изазове да је песничком формом пратио разне нијансе који су ту изузетно важни у песничком доживљају, некад је успео да искористи и документ као основу из којег ће затим извести лирски текст. Трагичка димензија доживљаја света је овде проговорила на упечатљив начин подсећаћи на језгровитост Васка Попе, али и на отвореност коју налазимо код песника који су умели да кажу важне ствари о социјалном и политичком амбијенту.и идеолошким размирицама у којима живимо. Радојчић, по њему негује фину интонацију песничког и филозофског преиспитивања и себе и света и проговара кроз лирски једноставне ситуације које са старошћу долазе песнику све више.

Говорећи о књигама које су ушле у ужи избор Јован Делић је навео збирке Милоша Кордића „Где сунце почиње“ (Инфо Рас) где је уочио прегусте песничке слике али и изванредни доживљај богатог живота, песникиње фине меланхолије и лиризма Јелене Ленголд „Мутни наговештај кише“(Архипелаг), Гордане Ђилас „Опраштање: поема за мајку“ (Фондација Група Север) која је оставила леп утисак на све чланове жирија. У том избору је и збирка „Тилић“ Верољуба Вукашиновића (Православна реч) који се, по Делића креће у оквиру својих архетипова, отац, преци, кућа, Љубостиња, укрштајући личну и националну вертикалу. Драган Лакићевић је ушао са две збирке „Прохуја“, која тихо говори о меланхолији и пролазности и „Жетелица и Шумановић“ (Партенон) чија тема је између осталог и велики сликар. За књигу Мирослава Алексића „Арапски капричо“ (Архипелаг) Делић указује да је интелектуална и мудра, везујући мање познате теме за архетипове које их чине универзалним. Обе награђене књиге имају тежњу ка једноставности и сажетој форми, рекао је Делић. Радојчићева је дело мудрог лиричара који је и есејиста са интелектуалним односом према света, а Уљаревићев „Пепео“ је најпотреснија, пепео који памти несреће и спаљивања. Све ове књиге, по Делићевим речима говоре о одличној прошлогодишњој берби српске поезије.

Награда се увек уручивала 16. фебруара, на Дан Матице српске али је сада свечана седница одложена и биће одржана када се за то стекну епидемиолошки услови. Тада ће о Уљаревићевом стваралаштву говорити Ђорђо Сладоје, док ће песништво Саше Радојчића представити Селимир Радуловић.

Н. Попов

EUR/RSD 117.5584
Најновије вести