ЖИВОТ У ИЗМАГЛИЦИ ТРАЈАЊА Географ који мапира писце

Критичари и есејисти су душевни путописци књига загледани у Вавилонску кулу написаних свезака.
Milutin Ž. Pavlov Foto: privatna arhiva
Фото: Милутин Ж. Павлов Фото: приватна архива

Неко би их упоредио са географима који мапирају писце и потписане им наслове библиотечки укњижене којекуде. Неки би им дали упоредник сеизмографа у процепу затечене психе. Има и оних којима није страно да у есејисти виде манитог геолога у потрази за златом и археолога затеченог како испод насловне наслаге рашчлањује реченичне наносе. Сви ти маштари и фантасте могу бити у праву ако им бива јасно да критик и есејист, над прочитаном књигом, разјашњава пишчев снохват себи самом уз наменско сочињеније посвећено читаоцу.

Тако се, ево, и ова сапета фрагментарија отворено разјашњава о књизи Часлава Ђорђевића (ПОЕТИЧКИ СВЕТОВИ, други том, Агора – Зрењанин, Нови Сад 2019) која с покрићем личног промишљања разастире прозну мапу Милице Мићић Димовске, Фрање Петриновића, Ђорђа Писарева, Јованке Николић, Сунчице Денић и Ненада Шапоње. У неку руку, пред нама је занимљиво усложени прозофикс, портретисаних наратива српске прозе, ту, међу нама са одговором на питање: Како писац очитава или суочава време садашње са самим собом и колики је његов описни аршин бекства у имагинарни свет?! Није баш лагана упутна мустра пред којом се нашао есејиста. Наравно, ни есејиста, као ни сам писац о чијим наканама се расправља, не може избећи и неке упоредне реалије минулог времена. Мање или више, yепарење упоредних књижевних капута је могућно.

Часлав Ђорђевић јесте и у овој другој књизи, као што је оставио трага и у првој о поезији, минуциозни аналитик, врло густо усложен, ваљда и сам у страху да му испод ока не исклизне уочено, строго је маран да и у наредној реченици, оно што је било првотно, изнова распетљава већ укњижено, наводећи своју потврдну признаницу јасном аналитичком нумерацијом.

Часлав Ђорђевић јесте и у овој другој књизи, „Поетички светови”, као што је оставио трага и у првој књизи о поезији, минуциозни аналитик, врло густо усложен, ваљда и сам у страху да му испод ока не исклизне уочено, строго је маран да и у наредној реченици, оно што је било првотно, изнова распетљава већ укњижено

Есејистички бедекер Часлава Ђорђевића упутна је опорука читаоцима који ће заћи у фрагментариј прозних дела горе наведених писаца, али и подсетно ће тврдити аналитички пазар са онима којима су иста дела била пред, ретко будним, очима. Сума сумарум Ђорђевић нам предочава мозаично огледало књижевне стварности са јасно видљивим обрисима приповедно експонираних јунака илити анти-јуначких ликова, мање или више, укрштаји су судбински слично ровашени.

Фото: „Поетички светови”, други том, Часлав Ђорђевић Фото: Дневник.рс

У првом налету разјашњава се надреалистичка поетика Милице Мићић Димовске у осликавању „конкретне стварности... затурене друштвене средине, учмале градске периферије са малим људима.“ И помало надреални свет натруњен је Чеховљевим импресионизмом, уствари, како децидарно наводи Ђорђевић, бива ти јасно „да је импресионистички поступак поетизације показао творачку моћ њеног сензибилитета.“ Управо, ту затворену амбијенталност Димовска је градивно у свој прозни проседе унела „нијансирањем унутрашњих светова обичних људи“ попут ликовно одражених саодноса у драмама А.П. Чехова. Како, дакле, изаћи из мртваје духа? Упоредне блискости Димовска има и са „творачком логиком В. Фокнера, да је управо мали предмет, детаљ.“ Као што и Петриновић неке конце извлачи из Камијевог књижевног текстила, и да не мимоиђемо ни Сартра. У поетици преламања простора и времена Ђорђевић опажа „призване слике из прошлости“ у којима су обриси људи из градске амбијенталности: мистично, стварносно, делирично, нетремице су у процепу свакодневице. Димовска нам тако предочава прозу готово опсесивне неурозе из своје књижевне плаховитости и све је то „унутар фантазматског простора“ приповедног проседеа Димовске.

Ђорђевић наднет над романом Фрање Петриновића „Алмашки кружоци лечених месечара“ очитава: постојаност противуречних истина, равнодушје, интелектуалну инертност, црну хронику у хроници наших дана, реминисценције болних отисака, разроване егзистенције, растројства друштва и система, метастазирања државног и друштвеног механизма, отимања. „Психологија постаје као и та стварност – пољуљана, напрсла, растресита.“ Петриновићева проза је добрано зароњена у свеопшту сумњу, он је приповедно зашао „у тамну страну себе“. Његов стваралачки активизам јесте „тамо где се игра егзистенцијална драма; драма апсурда која носи појединце и гомиле.“ Он приповеда о судбинама залуталих „у измаглици трајања“. Ђорђевић повлачи паралелу између Фрање Петриновића и Милутина Ускоковића у зачуђујућој сличности, јер колико Ускоковић осликава почетак 20. века толико Петриновић осликава конфигурацију свести човека 21. века, ту, међу нама. Петриновићевим прозама заједничка је црта: „меланхолично-песимистичка топографија душе.“

Да ли је у праву Ђорђе Писарев када каже кроз ехо душе написане реплике: „писци не имитирају стварност, него је стварају“, луцидно и мудро речено. Има у томе неке крваво заумне истине. Тај Писарев је зачудни хлорофил прозног казивања, код њега се вешто „преплићу стварност и фикција“, тело као стабло, душа као лист на крхкој грани живота. Он уме инатно, рекао бих, да разиграва паралелне светове. Није омеђен временом. Кривуда, а увек је правосмеран. И зато дајем Ђорђевићу за право да „Ђорђе Писарев гради књигу... коју ће читалац моћи изнова да повезује и успоставља.“ А у читању кратких прича Јованке Николић есејиста Ђорђевић уочава експресионистичке одреднице блиске стваралаштву Франца Кафке. „У њима нема фабуле, јер изостаје след збивања; постоји само ситуација, прилика околност у којој се нешто десило... Ситуација је поетски континуитет сваке приче Јованке Николић.“ Рекло би се да је то њена приповедно важна константа, док рецимо, лица у причама Сунчице Денић „имају потребу да ћуте и у себи као законитост носе огроман терет проживљеног“

„Путописи из дневника“ Ненада Шапоње означавају инвентарски епилог ове есејистичке књиге. С помало биографском интонацијом читалац сазнаје да је Шапоња, биће неспокоја, спремно на искорак „да буде тамо где га нема.“ Сазнајемо да игнорише лекара у себи, претпостављајући му критичара, есејисту, песника.“ Он је путник који „просипа своју самоћу“ по друмовима у потрази за књигама спрам чијим укориченим свратиштима: „Географија градске просторности, ма колико била изазовна није у предности над оним шаренилом и чудесном плурализацијом паралелних светова што их крију огромне количине књига.“ Читајте овај атлас посвећен већ написаним фрагментаријама, и биће вам јасно колико је неизрецива фасцинација, не само прочитаних књига, и нећете се загубити у имагинарном бекству писаца који нас живе.

Милутин Ж. Павлов

 

 

EUR/RSD 117.5893
Најновије вести