Трагом светлописа: Виртуелни мостови Михајла Љикара

НОВИ САД: Фотографија је била и увек ће бити, без обзира на њене сталне трансформације, сходно техничко-технолошким иновацијама, најпоузданији мост комуникација међу људима.
ljikar monografija
Фото: Dnevnik.rs

То је, много пре неких данашњих паметних глава, којима је моћ фотографије мислена именица, схватио још голобради Михајло Љикар, ученик некадашње новосадске Мушке гимназије, потом студент електротехнике у Београду, доктор наука и професор Универзитета у Новом Саду.

Док је крчио животни пут, трагом својих идола Тесле и Пупина, из фотографске мрачне коморе је изнедрио безброј светлописа који сада блистају на симболичној ретроспективној изложби и укоричени у репрезентативној књизи.

То је 26. фотомонографија у култној едицији „Златно око“ утемељеној далеке 1972. године књигом посвећеној Новом Саду и њеном Фото-кино клубу „Бранко Бајић“, у то време најбољем у некадашњој Југославији и на чијем се челу, као председник клуба, налазио управо Михајло Љикар. Било је то време када је у Новом Саду заживео и потоњи чувени Међународни салон фотографије „Златно око“ који је све до 1993. године (када су га прогутале наше безумне „трансформације“) био стециште најбољих мајстора фотографског стваралаштва читавог света! 


Едиција „Златно око“

Едиција „Златно око“ је, у недостатку своје матичне куће, некако преживела, најпре у окриљу Фото, кино и видео савеза Војводине, а сада животари уз помоћ Друштва новинара Војводине, које је помогло реализацију три последња наслова: осмог тома Антологије фотографије Војводине(„Корени фотографије Новог Сада“), затим фотомонографије Гаврила Грујића, као и „ Виртуелних мостова Михајла Љикара“.

Поред Љикара и Грујића, у едицији су, подсетимо, раније објављене и књиге посвећене потврђеним величинама наше фотографије: Гези Барти, Стевану Лазукићу, Боривоју Миросављевићу, Јовану Вајдлу, Стевану Крагујевићу…

У осам томова Антологије фотографије Војводине објављени су прикази о преко 400 војвођанских фотографских стваралаца. Друштво новинара Војводине настоји да се штампају нове, по оцени стручњака капиталне књиге у овој едицији, али, нажалост, не наилази на довољно подршке код оних који би требало да имају више слуха за овакве пројекте.


Тек, књигом „Виртуелни мостови Михајла Љикара“ достојно је, верујемо, крунисано изузетно успешно стваралаштво једног од великана који су исписали светле странице послератног друштвеног и привредног развоја Новог Сада, него је сачуван и континуитет бренда фотографије која је Новом Саду и нашој земљи отворила врата Европе и света, далеко пре рођења генерације која се изборила и дичи се титулом - Европске престонице културе.

Фотографија би требало да је на почасном месту, а нема је ни на маргини пројеката с којима желимо да оправдамо ласкаву титулу. Зар ово није прилика да Нови Сад ревитализује свој( најстарији у овом делу Европе) Фото и кино клуб, изложбу „Златно око“ и коначно добије дугоочекивани Музеј фотографије.

Најзад, пројекат „Виртуелни мостови Михајла Љикара“ већ својим називом наговештава комуникацијску мисију коју књигом и изложбом фотографија наставља већ доказану успешну функцију у нашој култури. Место у наговештеном Музеју фотографије му је сигурно обезбеђено, али га треба искористити и као стабилну подршку пројекта „Нови Сад – Европска престоница културе 2021. године“

Боривој Миросављевић

EUR/RSD 118.1760
Најновије вести