Прича Недељног Дневника: Пред њим у ваздуху висиле су собе с три зида

Двадесет минута касније, седео је за столом у трпезарији и пунио пенкало. Перо је брисао о крпу која му је служила специјално за то. Пресавио је начетворо парче хартије пред собом. Сад кад је имао своје радно место, био је задовољан - упркос збуњености коју је у њему побуђивао Глас.
m
Фото: Youtube Printscreen

Вођен урођеним поривом, желео је да заведе некакав ред. Припремио се, стога, да први пут у животу састави списак за куповину. Размишљао је о томе шта му је потребно. Тешко му је било и да размишља о храни. Имао је све што му треба. Посао, радно место на којем га очекује. Пропусницу ће добити, јер он је део тима, један од оних који су упућени у тајну. Припада тајној елити, један је од Гласових пет или десет хиљада, један од оних који овом граду заправо дају смисао постојања. Записао је реч Salz. Виђао је својевремено своју мајку како, без икаквог напора, прави такве спискове на најквалитетнијем папиру: 450 гр млв меса, кило шарг, два кила кромп. Тако једно шифровање није, истина, било на нивоу једног припадника обавештајне бранше, који, притом, има приступ трећем нивоу у уоперацији "Злато". Он, осим тога, није умео ни да кува. Размислио је мало о ономе што му је Глас предлагао, па је прецртао Salz и написао Kaffee und Zucker. Погледао је у речник да види како се каже "млеко у праху": Milchpulver. Сад је списак било лако скројити до краја. Што је дужи бивао, то се и Леонарду све више чинило да ствара неког новог себе, да јасније оцртава границе свог бића. Неће код њега бити хране, нереда, ничега профаног. По курсу од дванаест немачких марака за фунту могао је себи да приушти да сваког дана вечера у кафани, а преко дана ће већ јести у мензи у Алтгленикеу. Погледао је опет у речник па записао: Tee, Zigaretten, Streichholzer, Schokolade. Ово последње да му одржи ниво шећера у крви кад ради до касно у ноћ. Уставши од стола, прочитао је цео списак. И тако се и осећао: као да је он сам слика и прилика списка који је сачинио: неспутан, мужеван, озбиљан.

Пешице је отишао, до Рајхсканцлерплаца и пронашао читав низ дућана у улици недалеко од кафане где је претходног дана вечерао. Зграде које су некад излазиле на плочник сад су биле у развалинама, па се видео други низ грађевина, двадесетак метара у дубину, с разрушеним горњим спратовима који су сад били изложени погледима пролазника. Пред њим су сад у ваздуху висиле собе с три зида, с прекидачима, каминима, тапетама, још нетакнуте. У једној је угледао зарђали креветски рам, у другој пак - врата што зјапе у отворен простор. Само мало даље била је нека соба у којој је претекао тек један зид, налик на yиновску поштанску марку с цветним тапетама, изанђалим од ветрова и киша, на набубрелом малтеру што отпада с влажне цигле. Тик до ње виделе су се одваљене беле плочице у купатилу, прошаране ожиљцима од напуклих водоводних и канализационих цеви. На једном зиду био је само траг, тестераст траг степеништа што се цикцак пење до петог спрата. Најмање су страдали стубови димњака, који су сад обједињавали све камине, и сваки онај камин изгледао је као сродник другом, а некад је, тобоже, био посебан.

Становало се још једно у приземљу тих зграда. На плочнику, испред сваке радње, била је подигнута по једна вештом руком исписана и обојена табла на којој је писало о каквом је дућану реч. Добро утабане стазе шеврдале су кроз шут и правилно наслагане гомиле цигала, до улаза заклоњених огољеним собама које су висиле ни на небу ни на земљи. Продавнице су биле добро осветљене, малтене одлично снабдевене; могло је ту да се нађе готово све што и у сваком дућану у Тотенаму. У свакој од тих продавница био је мањи ред. Само се истант кафа није могла добити. Тако му је речено: може само млевена. Жена у Лебенсмителадену предочила му је да не може да добије више од двеста грама. Објаснила му је и зашто, а Леонард је на то климнуо главом, као да је све разумео.

Ијан Макјуан

Одломак из романа „Недужан“; с енлеског превео Владимир Д. Јанковић. Чаробна књига, Београд 2020.

EUR/RSD 117.5878
Најновије вести