Прича Недељног Дневника: Наранџе

Светла се нису смела палити због штедње, али ја сам и на месечини видео да се на борове у парку шећеране нахватало иње. Отац је спавао на колима.
djeze
Фото: Dnevnik.rs

Помислио сам да му је сада онако брадатом и чупавом топло под мамином великом црном марамом. Довезли смо га кући из суседне општине; управо су га пустили из логора. Са својим одредом стигао је у Сомбор, где је најпре отишао до берберина да се обрије и ошиша. Бацио је поглед у огледало и одмах се одмакнуо у страну да се уклони оном несрећнику иза себе, оном страшилу, које га је гледало у очи. У ствари, видео је самог себе. Берберин му је показао врата; није имао ни пребијене паре. Кренуо је пешице у суседну општину.

- Знаш ли, Пепи, да је данас Албертов, односно, мој рођендан? Знаш да је данас напунио дванаест година? - питала га је моја мајка. Не, како би се тога сетио, али док смо се возили колима која су тандркала, он ме је загрлио јаче него обично. Руке су му биле рапаве и хладне.

- Доћи ћеш ти к себи до Божића - говорила му је моја мајка, а мени се мотало по глави оно што сам први пут чуо у школи о томе ко дели божићне поклоне.

Поподне уочи Бадње вечери, отац је био у свом атељеу. Помислио сам да можда поново слика, јер мој отац је био сликар. Претпостављао сам да једва чека да се поново лати кичице. Уосталом, то је рекао господину Вајсу, директору шећеране, који га је посетио преподне и предао му неки пакет. Моја мајка је баш тада обесила о штрик очишћену кокошку да мрзне.

Ушуњао сам се у атеље да видим шта ради. Исписивао је фирму покушавајући да на већ обојену плочу испише и реч „ФОТОГРАФ”. Мучио се око слова, а нарочито око слова „Ф”. Љутио се што својим реуматичним прстима не успева да нацрта правилну елипсу, коју ће раздвојити вертикалном линијом. Узалуд је пред њим лежао Нови завет, који му је позјамио његов познаник, прота Јовановић. У наслову  књиге није било тог слова, али се тада усредсредио на име преводиоца. Он је прецртавао последње слово скраћеног презимена ВУКА СТЕФ. К... На фирми су већ били исписани текстови на немачком и мађарском језику. Радио је што је брже могао, јер је фирму требало да истакне пре Божића. То му је саветовао и господин Вајс, који му је осим тога рекао да је у гимназији, чији сам ја био ученик, одлучено да мађарска и немачка деца за празник могу да остану код куће.

- Ове године нећемо имати јелку, али нека, само када је он поново код куће - рекла ми је мајка. - Он ће одсад бити са мном фотограф, фотографисаћемо људе нашег градића и села... Али, ја сам знао да ће он и даље бити сликар, јер је свако његово уобличено слово подсећало на вешала. Очито су му се вешала за сва времена урезала у памћење.

Мајка нам је за вечеру припремила ћурку с надевом од кестења, ћурку коју нам је у оном пакету донео господин Вајс. Отац му је у знак захвалности хтео да поклони једну своју слику. Овај то није прихватио рекавши да ће за то још бити прилике. Нека је Вајсу вечна слава и хвала.

У камину је увелико горела ватра када је мајка по трећи пут споменула јелку. Отац је ћутао. Требало је да кренемо на поноћну мису. Рекао нам је да идемо, а он ће почи за нама...

Стигли смо сат времена пре почетка мисе. Црква је била препуна жена у црнини које су се молиле. Црква је одзвањала од гласног Оченаша. Онда се тета Реза загрцнула усред молитве. Сви су почели да јецају. Њен муж се није вратио кући. Учинило ми се да видим како се у хладној цркви ствара облак паре.

Носнице ми запахну неки непознати воњ...

Ми, деца, стајали смо испред првих клупа. Билоје непристојно, али сам се окренуо и видео да су се замаглиле очи моје мајке. У цкрви као да је све било обавијено маглом. Онда су се и моје очи напуниле сузама. Кад сам се поново окренуо према олтару, видео сам да и Христ плаче високо горе на отарској слици. Уплашио сам се. Шта ако се због суза размажу боје, и ако отац поново треба да га наслика. Јер је он био и сликар Христа нашег олтара.

Док смо се враћали кући, нисам смео да кажем оцу шта сам видео.

А код куће, насред собе, стајала је јелка. На њеним игличастим листићима блистале су сићушне капљице воде. Чинило се да је искићена украсима иако на њој није било ничега. Испод ње била је гајба наранџи. Нисам могао ни да је померим колико је била тешка.

Првог дана Божића дошли су жандари по мога оца. Мислио сам да је то било зато што није на време истакао фирму. Не, дошли су због јелке. Пријавио га је портир шећеране. Пре но што је започет поступак, интервенисао је директор Вајс. Рекао је дај е он лично одобрио исецање јелке. А да је портир, пошто о томе што је видео, није њега прво обавестио, добио укор.

Још нисмо појели све наранџе када сам у шупи сакривеној поред угља нашао поклопац од гајбе. Пошиљалац је био очев пријатељ Изет Бећирпашић, директор сарајевске банке, али је пошиљка допремљена из Дубровника. Још се јасно виде датум пошиљке. Било је то 18. децембра 1918. Од тог времена сваки ми Божић мирише на наранџе.

Ђезе Бордаш

Превела Марија Фирањи

Из књиге прича “Час

Господњи”. Агора, Зрењанин – Нови Сад 2020

EUR/RSD 117.5690
Најновије вести