Прича Недељног Дневника: На друму по којем су фарови јурили у мраку

Целе ноћи је била будна због палминих бобица што су лупкале по крову и сад јој је, кад се пробудила и видела да блештава сунчава светлост продире кроз прозор, доста.
k
Фото: Ilustracija

Збогом свему!, певушила је док је носила у караван оно мало ствари што има: гитару бившег дечка, опрему за камповање коју су купили прве године факса (провели су само једну ноћ у Сувејнију, престрављени риком америчких алигатора), гајбу с књигама. Збогом стотинама других које ће оставити наслагане уза зид. Не вреде ни пет пара, рекао јој је човек коме је покушала да их прода.

Збогом планини дугова испод које се извлачи. Збогом дречавонаранyастом допису о исељењу. Збогом жудњи. Сад ће бити празна јер је изабрала да изгуби.

Гарсоњера је љуштура, орибана до емајла. Излази на трем и дубоко уздише. Осетила је кратак налет вртоглавице тек кад је избацила мачка. О, бићеш добро, рекла је и испружила руку да помилује свиленкасто крзно између мачорових ушију, али он ју је напао, брз као муња. Кад је подигла поглед с четири испрекидане крваве линије на надланици, мачак је већ био скочио даље. Потом је и он отишао.

Прошла је колима поред универзитетске зграде од опеке, испред које су бруцоши већ вадили ствари из пртљажника док су их родитељи држали око рамена не би ли их умирили. Збогом, рекла је наглас мелодији точкова који су певушили на улици.

После лета са искљученом струјом, лета које је провела читајући у доњем вешу натопљеном знојем поред отвореног прозора, клима у колима делује јој хладно. Спушта прозор и удише чудан влажан мирис флоридске унутрашњости. Ту људи украшавају баште крупним камењем и верују да могу да причају с Богом. Овде је "Дерида" само француска реч за дупе.

Избацила је песницу кроз прозор па је полако отпустила. Готово је видела како јој се наде љуште с длана и падају на друм иза ње: књиге потписане њеним именом; сабатикал у Фиренци; блистава модерна кућа на ободу шуме. Све је нестало.

Кад је поново погледала шаку, била је отекла, врућа и крвава. Принела ју је устима. Кад се напокон зауставила на ободу малог приморског места и погледала преко травнатих дина према океану, на језику је осећала бакарни укус крви.

Неко је на плажи заборавио ручни фрижидер с кесом јабука, полупоједеним сендвичем и две кока-коле. Села је да гледа како сутон поприма боју сенфа и лубенице и појела све. Водене птице окупљале су се на влажном песку па се растајале у ваздуху. Кад се толико смрачило да више није видела, однела је ручни фрижидер до кола и одшетала до јавне говорнице на ауто-путу А1А.

Спремила се да прекине везу ако се очух јави, али мајка је подигла слушалицу па несигурно и полако рекла: Хало, хало?

Није могла да проговори. Замишљала је мајку у спаваћици у кухињи, залазак сунца, комшијску децу која се играју напољу.

Хало, поновила је мајка и тад је успела да изусти: Ћао, мама.

Мила, рекла је, много ми је драго што те чујем.

Мама, само сам хтела да ти јавим да сам се преселила. Али још немам нови број телефона. (...)

Кроз слушалицу је допро звук приближавања аутомобила и мајка је рекла: О, твој тата се вратио. Обе су чуле како су се врата затворила па бат тешких чизама на степеницама. Иако то није изговорила, помислила је: Тај човек није мој тата.

Уместо тога је рекла: Мама, само желим да не бринеш ако се не чујемо неко време. У реду? Добро сам, стварно.

У реду, душо, одговорила је мајка гласом већ смекшалим због ишчекивања мужевљевог повратка. Немој да радиш ништа што ја не бих.

Док се девојка враћала на друм по којем су фарови јурили у мраку, наглас је рекла: Радим управо оно што би ти учинила, па се насмејала али уопште није било смешно.

Дању је сатима лежала на сунцу све док не би ожеднела па изнова и изнова пунила камперску боцу за воду на цреву за прање риба. У ретровизору је гледала како јој кожа тамни, а коса боје меда постаје лимунжута. Одећа је висила на њој. Мислила је на хиљаде долара које је годинама трошила на извлачење праменова: све те зебње, све те дијете кад су за лепоту довољни лењост и благо гладовање! Јела је крекере и туњевину из конзерве, а повремено би попила и кафу у кафићу на плажи како би се осетила енергичније. Новац је опасно отицао. Ожиљак на надланици попримио је на сунцу дивну сребрну боју, и понекад га је одсутно гладила, траг на њој уместо да она остави траг, огреботина за изгубљени живот.

Ноћу је лежала на задњем седишту каравана и читала Мидлмарч при светлости танке батеријске лампе док не би заспала. (...)

Пробудило ју је гласно куцање поред ува и с муком се расанила у мраку. Укључила је батеријску лампу и видела међуножје испод затегнуте црне тканине и блистави опасач на којем су висили пиштољ у футроли и велика батеријска лампа.

Пандур, помислила је. Пенис смрти, пенис светлости.

Отворите, рекао је полицајац. Да, господине, одговорила је, пружила руку преко задњег седишта и спустила прозор.

Зашто се смешкате?, питао ју је.

Без разлога, господине, одговорила је и искључила лампу.

Овде сте недељу дана, рекао је. Посматрао сам вас.

Да, господине.

То је противзаконито, наставио је. Добро, повремено виђам клинце који неће да плате мотел, у реду. Виђам остареле хипике у комбијима. Али ви сте млада девојка. Не бих волео да вас неко повреди. Лоших момака има свугде, знате?

Знам, одговорила је. Држим закључана врата.

Отпухнуо је. Па да, рекао је па застао. Побегли сте од свог човека? Је ли та прича? У граду има једна сигурна кућа за жене. Могу да вас убацим.

Не, одвратила је. Није та прича. На одмору сам од свог живота.

Добро, промрсио је. Опуштеност му је ишчилела из гласа. Одлазите одавде. Ако вас поново видим, привешћу вас због скитње.

Лорен Гроф

 

Одломак из причеИзнад и испод“; Л. Гроф, „Флорида“. Превод с енглеског Ели Гилић. БООКА, Београд 2019.

EUR/RSD 117.5311
Најновије вести