Награда „Бескрајни плави круг” уручена Слободану Владушићу

У оквиру Дана Милоша Црњанског, манифестације коју трећи пут организују Друштво “Суматра”, Банатски културни центар из Новог Милошева и Матица српска прексиноћ, на дан смрти великог писца, уручена је награда “Бескрајни плави круг” за најбољи роман овогодишњем добитнику Слободану Владушићу за књигу “Омама” (Лагуна, Београд).
Б. Лучић/ Председник Марице српске проф. др Драган Станић и проф. др Слободан Владушић
Фото: Б. Лучић/ Председник Марице српске проф. др Драган Станић и проф. др Слободан Владушић

Чланови жирија др Александар Јовановић, др Небојша Лазић, др Јелена Марићевић Балаћ, др Горан Радоњић и др Младен Шукало указали су да је овим романом аутор одао почаст делу Милоша Црњанског премреживши га профињеним дијалогом са његовим целокупним делом и створио тамну и дубоку слику модерног времена, са Берлином тридесетих година прошлог века, у којем се као у жижи укрштају појединачне и колективне судбине и наслућује злокобно време које нам долази и из прошлости и из будућности. Берлин је дат као мегалополис, слика модерне цивилизације и људске психологије. У сложеном приповедачком поступку изграђеном на веома добром познавању историјске и културне грађе остварује се аутентичан романескни свет, померен и реалан у исти мах.

Председник Матице српске проф. др Драган Станић, који је и уручио награду, указао је да је Црњански права мера ствари у односу на коју се одређује шта вреди, а шта не. Захваљујући се Црњанском што постоји и нашим писцима који се постављају у односу на ту највишу меру коју је српска књижевност и култура дала, Станић је навео да је то охрабрујуће за све нас, попуштања не сме бити, а Црњански је тај који нас на то тера, јер ће свако од нас извући из себе оно највредније као што је Владушић извукао сјајну “Омаму”. По његовим речима, када прође десет година од установљења награде јасно ћемо видети шта је постигнуто, која је то врста књижевности и доживљаја света, која врста стваралачке храбрости да се суочавамо са изазовима које данашњи свет даје, шта смо подстакли и ако је то права ствар, не смемо посустајати. Црњански који је пролазио кроз разна искушења у свом животу је добар подсетник да и ми морамо бити спремни на то, а та мера ствари остаје трајно, рекао је Станић поручујући да живимо у озбиљној култури и да је наша обавеза да на ту врсту озбиљности одговоримо личном озбиљношћу.

Представљајући награђени роман чланица жирија др Јелена Марићевић Балаћ је указала да је Црњански 1929. објавио роман ”Сеобе”, а 1962. другу књигу “Сеоба”. Слободан Владушић сматра “Хазарски речник” Милорада Павића трећом књигом “Сеоба”, а по њеном мишљењу роман “Омама” је четврта књига ”Сеоба”.

- Павићево време очигледно дало је свој одговор епохе јер су се Срби утапали и нестајали унутар државе у којој су живели. Епоха 21. века и нестанак СФРЈ и СР Југославије са мапе света условиле су и настанак четврте књиге “Сеоба” којом се иронизовано тематизују непрестане и интензивиране сеобе српског народа у Немачку и готово манијакално учење немачког језика зарад наводног бољег живота. Како би роман “Омама” заиста функционисао као четврта књига “Сеоба” писац је успоставио интензивни дијалог како са Црњанским, тако и Павићем, али дискретно и ефектно. Црњански јесте један од кључних ликова романа, а време радње смештено је у 1928.годину када су “Сеобе” штампане у наставцима у Српском књижевном гласнику.

По речима Јелене Марићевић Балаћ друга књига “Сеоба” присутна је најснажније кроз наслов “Омама” јер су земље у које су се Срби селили биле све супротно од оног што су очекивали, једно огромно разочарање, халуцинација, фатаморгана, привиђење и бајка. То је исходиште и свих сеоба данашњице. Одговор који нуди роман на ово питање је, како је рекла једно неизговорено али присутно Шантићево “Остајте овђе” и борите се за себе и свој народ овде, уместо немачког научите српски, а затим “Научите пјесан” Миодрага Павловића, браните се, научите песму и стојте мирно када се зачује питање ко ће међу вама да затвори врата усред овог мрака који сећање брише, научите пјесан, то је избављење. Зато епилог на крају романа треба схватити као дијалог са Павићевом завршном напоменом о користи овог речника којим се подвлачи снага и спасоносна моћ књиге и књижевности, љубави и породичних вредности и интелектуалног поштења. Српска књижевност је, како је нагласила, завет нашег опстанка, наше стање бистре свести, величина државе у дубини времена и звезда у бескрајном плавом кругу. Овај роман уједно је њена одбрана будући да њеном дискредитацијом, дискриминацијом и ниподаштавањем нестајемо као народ.

Слободан Владушић је захваљујући се на награди указао да Црњански спада у врхове и зато је већина да би га видела морала да главе подигне у висину, временом од тога људе почињу да боле вратови и бива им нелагодно. Зато Црњански и није у хоризонту већине и никада неће ни бити. Навео је пример Академије која је када је требало да прими Црњанског у своје редове, желела да га спусти на свој ниво, да једног ванредног писца прими на редован начин, најпре као дописног члана. Црњански није хтео да се спушта толико ниско па је остао тамо где је одувек и боравио, изнад оних који су хтели са њимда се дописују, уместо да га читају. Тако су Андрић и Црњански, два велика српска писца завршили на различитим надморским висинама, Андрић у институцији, а Црњански изнад у бескрајном плавом кругу. Наша је срећа што им бар дела стоје на истој полици, рекао је Владушић. Одговарајући на питање како се суочити са Црњанским а да нас не заболи врат Владушић каже да треба да пређемо исти онај пут који је прешао и он, пут који креће од самозаљубљености у споствену просечност и непроменљивост, сви смо то осетили, просечни смо али верујемо да ћемо се некако већ снаћи у животу, ако не талентом, делом и подвигом, оно бар социјалном интелигенцијом. По речима Владушића, није цео живот Црњанског равна линија, ни он сам није увек био тамо где је можда требало да буде, али се много чешће дешавало да јесте, тада, на тим местима, обично није било никог другог осим њега.

- Црњански ме је научио да будем бољи него што јесам, да боље пишем, боље читам, боље мислим и да будем бољи човек колико је то могуће - рекао је Владушић. - Када сам се вратио заборављеним “Сеобама” које сам читао у школи, то више није био исти роман јер и ја нисам био исти човек. Остао сам забезекнут реченицама Црњанског, питао сам се узалудуно на крају сваке реченице да ли је могуће написати бољу и на крају запитао сам се да ли је неки роман написан боље од “Сеоба”. Слушао сам остарелог Црњанског како, након повратка у земљу, чита завршне странице романа и питао сам се тронут и дирнут има ли разлога и смисла да после овога још нешто напишемо на српском језику, и ја и сви ми.     

Н. Попов

EUR/RSD 117.5844
Најновије вести