На маргинама књиге путописа „А Брисел се да преходати лако” Ненада Шапоње

На почетку овог малог путно-литерарног крстарења диљем текстова који се, ето, баве баш путовањима, једна чињеница везана за жанр путописа; они, наиме, од када је света и века, почињу описом путовања на планирану дестинацију.
ssapi
Фото: Printscreen

Затим, путописац обилази објекте, сакралне или световне, какогод, и снима их камером, фотоапаратом или једноставно, паметним телефоном. Путописац, који говори “ја” без престанка, готово немилосрдно вређајући тако памет заинтересованог читаоца, описује и речима оно што је већ виђено на снимку, оно што је, дакле, захваљујући живим или непокретним сликама, већ познато поменутом читаоцу. Отуд, поред њега, путописца, као јунака, тек ту и тамо осване понеки готово случајни саговорник, тј. ауторитет за неку област или објекат у земљи којом се датог тренутка бави путописац; наравно, споменути “ауторитет” не мора да буде живи јунак-саговорник, него ту сазнајну компоненту рутински обави папирна или гугл литаратура на коју се позове путописац којем је мрско да разговара с неким, уживо.

Код путописца из 21. века, Ненада Шапоње, на срећу, све се одвија другачије. Он, наиме, никада није само усамљени шетач, странац, који у непознатом граду обилази већ виђено, држећи у шакама вероватно свима доспутан бедекер са опшим појмовима и већ деценијама овешталим сликама и појмовима. Око њега је увек буљук (не)планираних што јунака што епизодиста, који му помажу, несвесни своје коатурске улоге, да нам дочара стварносни снимак одређене дестинације-града.

Бавећи се стриктним, уско одређеним послом, издаваштом, или једноставно речено објављивањем књига, сви ти јунаци, заједно са главним јунаком-приповедачем, развијају причу која је заправо класична нарација са уводом, заплетом и поентом. Наравно да ћемо захваљујући Шапоњи, тј. приповедачу, открити добру кафану, да ћемо сазнати где и шта вреди појести и, наравно, оно најважније - где пронаћи и коју врсту пива попити у том и том граду. Али, објављивање књига, као основна делатност ових личности, налази се у фокусу Шапоњиних, дакле и наших јунака.

Али, дођавола, могу само са завишћу да ускликнем, како да у брзом временском следу и ја обиђем све те светске метрополе, на разним континентима – Будимпешта, Буенос Ајрес, Истанбул, Франкфурт, Брисел, Јерусалим, Пекинг... - које је посетио, а изгледа посећиваће и даље, наш учени путописац, књижевник Ненад?

Толико енергије! Па ми, односно ја, немамо за то ни мало смелости, ни мало смелости да се упустимо у све те путничке авантуре. А Шапоња као да виче: путовања, путовања, а не звона и прапорци!

И, на крају овог благо есејистичког записа поводом књиге “А Брисел се да преходати лако”, морам да се присетим оне велике слике која свеобухватну стварност доживљава као мега роман огромних, космичких размера; уколико тек мало, што се каже, у глави пресложимо понуђене наративне карике Шапоњине књиге, рачунајући да су у питању делови велике слагалице, односно прецизне, минијатурне приповедачке пазле тако да, на пример, главни делови сваког појединачног путописа буду сусрети и дијалози јунака, а оно што их допуњује и оплемењује, што им даје веродостојност и убедљивост, оно што испуњава основно начело – књижевну уверљивост - су описи градова, ресторани, тргови, храна и пиће, онда би се сваки од ових путописа претворио у једно од поглавља романа у коме би путописац Шапоња био приповедач који се се читаоцима обраћа у првом лицу, а истовремено је и главни јунак романа “А Брисел се да преходати лако”.

Ђорђе Писарев

EUR/RSD 117.5714
Најновије вести