ИНТЕРВЈУ: НАТАЛИЈА ФЈЕДОРЧУК Тржни центри су постмодернистички храм

Наталија Фједорчук (1984) свестрано је талентована пољска уметница која је, осим по књижевном стваралаштву, позната и као публицисткиња, а на пољској музичкој сцени као Natalie and The Loners.
Natalija Fjedorčuk, književnica Foto: B. Lučić
Фото: Наталија Фједорчук, књижевница Фото: Б. Лучић

Њен први роман “Како да заволиш тржне центре” освојио је једну од најпрестижнијх пољских књижевних награда. Прошлог месеца се представила и новосадској публици, као једна од учесница међународног фестивала “Прозафест”. Споменути роман је објавила наша издавачка кућа Агора, у преводу Милице Маркић, која је сачинила и разговор са младом и успешном књижевницом.

Нови Сад има, рекла бих, специфичну атмосферу оних греатест хитс с краја деведесетих година, младалачку климу хитова који тада до Пољске још нису ни стигли. Овде се осећам као да ми је шеснаест година и само се претварам да сам одрасла особа, каже Наталија.

Књижевница, музичарка, пишеш музику за филмове, бавиш се фотографијом, уређењем ентеријера, мајка си двоје деце. Рекло би се да си се доказала у свакој од тих области, да спајаш породичне вредности са професионалним ангажманом?

- Истини за вољу, кад имаш двоје деце и кад су оба супружника слободни стрелци, самостални уметници, обављају професију која је рад у култури, онда то нимало није лако. Пошто сам са „Тржним центрима“ постигла успех, показало се да први пут после низа година можемо да размишљамо да се „негде“ настанимо. Мој муж је инсистирао да се преселимо у Сопот, крај Балтичког мора, јер је ту, на северу Пољске одрастао и тај пејзаж га је обликовао. Морали смо да приступимо реновирању куће из 80-их година и то је деловало као немогућа мисија. Два уметника с малом децом у таквом подухвату? Све је то претило банкротом, разводом и бескућништвом. Па ипак, многи проблеми које сам имала у престоници овде су нестали. Сада барем знам у име чега зарађујем новац – сигурно не зато да бих неколико сати дневно стајала у колони аутомибила и смогу, а и та кућа – наша љубав и наша мука – постају нешто што личи на дом, који стабилно стоји на једном месту. То функционисање на више фронтова никад не бих све могла да реализујем  сама, подршка мог мужа, шире породице, пријатеља – све је то од великог значаја.

„Тржни центри” награђени су у Пољској, књигу хвале и критичари и читаоци. Тематски, могу се повезати са теоријским делима, попут „Постајање мајком у времену неолибералног капитализма” Ане Виленице, међутим, у лепој књижевности такве књиге код нас није било?

- Материнство је за мене било средство да бих испричала причу о изолацији у тренутку трансформације. Упоредила бих то са ситуацијом алпинисте који, док осваја Високе Татре, надомак је или смрти или  освајању милиион долара. То је онај тренутак у животу који све мења. Ураган који ти револуционизује поглед на свет. И у мом случају то нешто било је материнство. Моја књига је управо покушај конфронтације са унутрашњом кризом и тешким осећајем изолације, одвајања од света и дотадашњих искустава пред нечим што је потпуно другачије, што тотално мења личност и на шта се сама не бих могла одлучити.


Нисам увек „ready, steady, go ”

- Сама себи сам рекла да нећу бити идеална мајка. Нисам увек „ready, steady, go ”. Трудим се да моја деца буду срећна и негована, али не по сваку цену. Често немам снаге да терам децу да перу зубе, занемарујем то што ће васпитачица у вртићу да им загледа под нокте. Често заједно с њима лежим на каучу и гледамо цртаће, бајке, једемо производе који садрже шећер. Често немам снаге да кувам поврће, па радосно наручујемо пицу преко телефона. Мислим да се то може сврстати у „просечност” и нема у томе ничег рђавог.


Материнство је као вожња: јурим yомбавим путем, и онда видим да ми отпада точак, наступа квар, а ја и даље возим. На крају излазим из аута и друга сам особа. И ођедном видим да на задњем седишту имам прикачена два малена, дечја седишта. Кад је дошло на свет моје прво дете, та промена је била тако силовита да сам почела да губим тачке своје идентификације. Нисам знала ко сам, шта мислим. То је било као збацивање са себе свлака, старе коже. Као да сам губила своје контуре. Била сам рука која љуља колевку, хранитељска рука, неговатељица, раштркана на све стране – и управо таква је јунакиња моје књиге – распарчана, разједињена, расплинута.

Једна критичарка у Пољској окарактерисала те је као „жену оркестар”, сама си пак за себе духовито написала „writer-composer-looser-cruiser”. Твој књижевни језик пун је хумора, аутоироније, финих језичких иновација, та иновативност се види и на твојим постовима на фејсбуку и инстаграму. Колико оставља места за хумор третирање тако озбиљне и тешке тематике попут оне којом се бавиш у „Центрима”?

- Све моје депресије, сем једне епизоде, биле су високо функционалне, што ће рећи да сам ишла на посао, састајала сам се с пријатељима, бавила се спортом, хобијима, компоновала сам музику. Али сам изнутра ипак осећала да сам комплетни леш. Високо функционална депресија је изузетно демократска бољка – од ње оболевају и чиновиници, и креативни директори, и сиромашни људи који морају да издржавају своје ближње, мајке хендикепиране деце... Кад сам добила прво дете, стопила сам се са кућом, свако јутро било је борба – да устанеш, да завршиш ово и оно, да се ухватиш у коштац са свим тим. И отворено сам изјављивала: „Ја сам Наталија, имам синчића старог четири месеца и имам постпорођајну депресију”. О томе треба говорити, тај дискурс треба да изађе изван оквира приватних, кухињских женских разговора. „Како да заволиш тржне центре” не чине само моја искуства, да сам све то преживела, ваљда бих умрла. То је прича изаткана од десетина и десетина женских исповести, од одломака реченица, речи, ноћних разговора на месинyеру и дискусија на женским форумима. Истина, на фејсбуку сам активна (хеавy усер).

А како си заволела тржне центре? Шта они за тебе значе и зашто су они мека младих мајки?

- За мене су тржни центри постмодернистички храм у којем добијаш медитативни мир, утапаш се у околину. Осећаш се безбедно, тамо руководи познати визуелни код. Веома је светло, окружује ме предвидиви, умирујући поредак мерчедндајзинга (политика уређивања продајног простора). Сви тржни центри су налик један на други, колицима се тамо лако улази. Ту су лифтови, собе за дојење, за превијање беба, кров над главом и топло је. Близу смо једна другој, ми, мајке. Не морамо да разговарамо, ако немамо снаге, довољно је што видимо једна другу. Француски антрополог, Марк Оже, писао је о томе, о „неместима”, тим привременим тачкама сустретања, где је велики проток људи. Осећај стресних ситуација овде се замењује осећајем безбедности, препознатљивим универзалијама. На неместима поново почињемо да налазимо себе, и да ту своју рашчлањену личност поново спајамо у целину.

Милица Маркић

EUR/RSD 117.4829
Најновије вести