Трошкови парнице појели грунт претка

Уставни суд Србије поништио је почетком овог месеца правоснажну пресуду у једном од најдужих оставинских поступака у историји српских судова – пресуду Апелационог суда у Крагујевцу због повреде права тужилаца на правично суђење, па међусобни спор неколико генерација фамилије Брђанин, дуг четири деценије, чека поновно решавање.  
Споменик Михајлу Брђанину  Фото: приватна архива
Фото: Споменик Михајлу Брђанину Фото: приватна архива

Парница је враћена на нови другостепени поступак јер су се у претходном „посвађали” параграфи различитих система који су се на овим просторима смењивали.

– Почетна тачка предмета спора сеже у Краљевину Србију и 1914. годину, када је у нападу Аустроугарске као војник погинуо Михајло Брђанин и иза себе оставио имање у Стублу, код Краљева – прича адвокат Славен Ковачевић, правни заступник тужилаца.  

Почетна тачка предмета спора сеже у Краљевину Србију и 1914. Годину 

Спорење око наследних удела на половини тог имања започиње седам деценија касније, 1981. године, пошто је умро Михајлов син Душан, њен једини катастарски власник од 1938. године. У оставини се појавила само половина те половине имања, што се у заслуге приписује Душановом сину Миловану. Децу другог Душановог сина Милије, која то нису прихватала, Светислава и Томислава, оставински суд у Краљеву упутио је на парницу, напомиње адвокат Ковачевић, пуномоћник садашњих тужилаца Светислава и његовог братића Александра, који је у парници пошто је Томислав умро.

Милијина деца траже да суд утврди да је њихов деда био власник целокупне имовине, на коју је у Катастру уписан пола века, и да се онда утврди њихов наследни део, петина, с обзиром на укупан број наследника. 

– Све је почело када је 1981. године Милован пријавио за очеву оставштину само половину имања, тврдећи да је друга половина стрица Милана, који је био здравстено и пословно неспособан и живео у домаћинству брата Душана – прича Ковачевић за „Дневник”. – Милован се досетио да би, по њему, било сасвим у реду да њему припадне то целокупно сеоско имање јер је он, човек, остао ту да живи, ради, од тога школује децу, издржава породицу, а да су остала Душанова деца, на овај или онај начин, удомљена.

По пуномоћнику, очигледна Милованова идеја била је да се некако утврди да део имовине, који је за себе деобом добио Душан, ипак припада неспособном Милану, па да закључи с њим уговор о доживотном издржавању и тако узме тај део. 

Фото: Душан Брђанин Фото: приватна архива

– Сама по себи, ова парница не би била компликована – наглашава Ковачевић. – Заправо је реч о породичним односима који су разјашњени још 1938. године по тада важећем српском Грађанском законику, између Михајлових синова Душана и Здравка и њиховог брата и сестре, који су били глувонеми од рођења, здравствено и пословно неспособни. Тада, пре 80 година, Душан и Здравко су међусобним споразумом поделили очеву оставштину, уписали сваки по половину себи у власништво као засебна имања и узели да се старају о оно двоје неспособних. Душан је узео старање о брату Милану, Здравко о сестри, а обома је омогућено уживање целокупне оставштине и могли су свако, ако му се не свиђа код једног брата, да пређе код другог без икаквих проблема. Такав њихов споразум је постао правоснажан по истеку године и једног дана и након тога није постојала правна могућност да се оспорава. Упркост тим чињеницама, парница је трајала уз обиље бизарних детаља. У парници се појављује и Милан као скроз неспособно лице и све време до смрти се води као странка, а ником не пада на памет да од Центра за социјални рад тражи да му постави стараоца који ће да га заступа.

Иначе, 2007. године суд у Стразбуру је, по представци тужилаца, утврдио да им је повређено право на суђење у разумном року, због чега им је држава исплатила правичну накнаду.  

Првостепено поступајући Основни суд у Краљеву парницу је пресудио 2012. године и усвојио тужбени захтев Светислава и Александра, а та пресуда је, по жалбама туженог Милована поднетим апелацији, преиначена у другом степену.

Надлежни Апелациони суд у Крагујевцу је својом пресудом, сада поништеном, практично поново делио имовину иза Михајла, која је пре једног века, по тадашњем закону, наследством уписана сину Душану.   

– Апелациони суд је применио данашњи закон на оставинске односе од пре стотину година – каже Ковачевић. – Потпуно су пренебрегнули чињеницу да је имовина пола века била несметана државина Душанова, утврдили су да он није власник целокупне имовине добијене после очеве смрти деобом 1938. и тада уписане на његово име у Катастар, па су је апелационом пресудом поделили тако што су пола дали неспособном Милану, четвртину су дали Душану, а још једна четвртина је остала да „виси у ваздуху”, не зна се чија је. То је био шок за мене јер, чак и да су у потпуности уважили наводе тужених, Душану би припала половина, а не четвртина. Том пресудом су обесмислили читаву ствар до апсурда.

Уставну жалбу пуномоћник је поднео због повреде права својих клијената на правично суђење и имовину, а решена је после готово четири године. По речима адвоката, Уставни суд је поништио пресуду Апелационог суда јер је погрешном применом процесних и материјалних норми повредио право тужилаца на правично суђење. 

– Уставни суд је, да би урадио свој посао, а остао при ставу да није суд трећег степена и да се не меша у законитост одлука редовних судова,  нашао да је у питању била груба повреда људских права тужилаца, очигледно дискириминаторска пракса, да није било правичног суђења, иоле разумног образложења за једну неразумну пресуду Апелационог суда. Као да је такво нешто уопште могуће рационално објаснити – закључује Ковачевић. – То је заправо немогуће, како су они делили ту оставштину.

Шта ће се с парницом даље дешавати, да ли ће бити поновљен само поступак у апелацији по жалбама на првостепену пресуду или ће добити неки нови ток, неизвесно је јер је у процесу решавања уставне жалбе, пре две године, умро тужени Милован. У  оставинском поступку који још траје иза Милована, његови наследници треба да се изјасне да ли ће наставити  парницу.

Ковачевић наводи да су судски списи са жиговима некадашњих и овдашњих судова сада тешки и петнаестак килограма, а трошкови поступка  и вишеструко већи од вредности имања.

Тужбом се, каже, захтева и накнада изгубљене добити тужилаца због немогућности приступа имовини, њивама које је све време неспорно користио Милован, а тражени износ је еквивалентан петини вредности оствареног приноса који би имали да су могли да обађују њиве.  

– Већ је и само вредност испуштене добити тужилаца до сада вероватно надмашила вредност непокретности – каже адвокат Славен Ковачевић.

        Ј. Јаковљевић

EUR/RSD 117.5388
Најновије вести