"Није да се ништа није догађало. Заједница смо која воли примећивати помаке. Влада Србије је дала новац да се откупи кућа Јосипа бана Јелачића у Петроварадину", рекла је Војнићева за војвођански јавни сервис, додавши како спомен обележје Бана Јелачића неће бити само место окупљања Хрвата, те да ниједан пројекат није у циљу гетоизације Хрвата.
Као један од проблема наводи незаступљеност Хрвата у институцијама државе, као и немање статистичких података о запослености у јавним, државним институцијама.
"Један од основних проблема је то што нема више од једног посланика у српској скупштини. Тренутно имамо једног посланика, али немамо загарантован мандат", казала је Војнић.
Према њеним речима, постоје негативна искуства и са покушајима да ђаци основних школа уче хрватски језик, указујући на "ширење страха" и кампању која наводи и усмерава људе на доношење одлука.
"Позвали смо представнике власти да дођу у Бачки Брег, да са неколико позитивних речи охрабре ученике да уписују хрватски језик...То је изостало", истиче она.
Наводи да је сто одсто првака било заинтересовано за хрватски језик, а када се, како каже, по селу почео сејати страх да ће доћи Томпсон и сл., за хрватски језик се поновљеном анкетом изјаснила половина.
Упитана зашто је одабрала да у Београду, у амбасади, буде њено прво појављивање пред новинарима, рекла је да хрватска заједница није имала седницу већа у главном граду јер нема адекватан простор.
"Још нисмо имали седницу већа у Београду, имамо право на пет седница годишње и увек у неком другом месту где живе Хрвати. Разлог зашто нисмо никад у Београду је зато што немамо простор. У Београду живи седам хиљада Хрвата, то није занемарљива бројка. Треба нам простор и за веће и за удружења", поручила је Војнићева.
Хрватима у Београду долазе удружења из Хрватске, одржавају се књижевне вечери и потребан је примерен простор, каже.
"Након свега смо одлучили да одржимо конференцију (у амбасади) нерадо, али, нажалост једино то има ефекта", закључила је председница Хрватског националног већа.
