Твоја реч, Милан Димић (23) глумац: Уметност је сам живот

Вечито је питање да ли је публика у позоришту само пуки посматрач или неко ко директно, заједно са глумцима, креира дело које гледа.
milan dimic
Фото: Милан Димић, фото: Приватна архива

Млади уметници, стога, наилазе на разне изазове, а међу њима су и ти - како анимирати гледаоце, нарочито млађе, навести их да се повежу са представом, да увек бирају квалитет, да не буду лењи,... О свему томе причали смо са глумцем Миланом Димићем (23) из Пала, који тренутно живи и ради у Бањалуци где је и завршио Академију уметности. Недавно је имао прилику да се представи нашој публици на традиционалној манифестацији „Пролећни Бранкови дани 2019” у Сремским Карловцима и Новом Саду, због чега смо, на предлог директора „Бранковог кола” Ненада Грујичића, са њим и разговарали.

„Будући да сам играо фолклор од првог разреда основне школе, проводио сам доста времена на позришним даскама и под рефлекторима у Културном центру и видео сам да ми одговара сцена, да немам трему, не плашим се публике, а да ми импонује аплауз и подршка људи који седе с друге стране сцене“, каже Милан, не кријући да не воли питање како је почео да се бави глумом.

„Тако је и дошло до тога да сам кренуо на драмску секцију у петом-шестом разреду основне школе. Ишао сам двапут седмично, радили смо комаде од 15-20 минута, односно исечке из представа. Кад сам прешао у средњу школу, у Палама сам се уписао у позоришну трупу и онда сам 2014. уписао Академију у Бањалуци.“

Те даске у Културном центру и бављење фолклором могле су да те одведу у свет музике, а не у глуму. Шта је пресудило?

„Јесте. Кад сам био мали волео сам да имитирам познате особе, да се облачим у костиме и вероватно је све то потекло из тога. Никад нисам био стидно дете, увек су ме родитељи смиривали, никад се нисам либио да покажем шта знам ипред гостима и непозантим људима, тако да је та љубав од малих ногу настала.“

Колико се све остварило онако како си маштао и шта си желео као мали?

„Знаш како, нисам много очекивао. Кад сам уписивао Академију, нисам очекивао славу, папараце, куће, аутомобиле, возача,... Више ми је била битна лична сатисфакција и нешто што ме испуњава - кад се добро одради проба, кад се добро одради премијера, кад играш представу неколико година, то је све велики плус. И све то ме више задовољава од неких материјалних ствари. Најбитније је да су ми душа и срце испуњени тиме што радим и до сад је све како треба, проналазим се у томе, иако је време, можда, лоше за све, али сам задовољан до сад. Радим, трудим се, опстајем, видећемо шта ће бити у будућности.“

Каква је генерално ситуација кад причамо о глуми и уметности, и колико се разликује у БиХ у односу на Србију? Самимтим, колико је све то изазовно за једног младог глумца који треба да се снађе?

„У суштини, није нека велика разлика, с тим да је Београд је увек био Београд. Тамо су веће могућности, више је глумаца, уметника, људи, а овде је све мање. Можда је тамо и теже, али се пружа више прилика. Овде се шансе ретко пружају и млади уметници су „осуђени” да се баве својом самосталном продукцијом јер је то нека сигурност и извор прихода, а и вид опстајања. Код нас је то заступљеније јер ми не снимамо много филмова и серија, мала је средина, мало има позоришта. Ослоњени смо сами на себе и на своје колеге, што није толико лоше.“

И делује као да сте, у неку руку, можда у предности због тога...

„Да, окупити екипу је на прву лопту лако, али ту треба неколико људи који би водили читаву причу, а увек мањка продуцената и свих тих људи, тако да се глумац мора бавити свим, од режије, драматургије, писања текстова, уговарања играња,... Али, кад све то прође, кад видиш да све можеш сам да радиш, видиш да си научио добру школу и да глумац може да уради све. Поставља се питање колико то умара.“

Можда ниси сањао да имаш личног возача, али би било добро да си маштао о продуценту.

„Наравно да би било добро, али шта је - ту је.“

Рекао си да смо сви са истог простора, али да ли има разлике у публици?

„Не бих то делио. Мислим да људи из разних крајева различито реагују на одређене делове приче у монодрами и то ми је лепо искуство, јер кад мислим да би негде прошла нека шала, она ту не прође, а прође нека друга. То је за глумца веома инспиративно и лепо да види како различити људи размишљају у различитим срединама. Не размишљају сви исто, али су сви у праву.“

Шта мислиш, колико публика има свест о томе да је она заиста део представе коју гледа, да није само пуки посматрач?

„Кроз историју саме глуме разни су историчари говорили о томе. Ја бих рекао да се публика укључује у целу причу, али је и то индивидуално од посматрача до посматрача. Неки људи су уштогљени, не смеју ни да аплаудирају, али када их нешто погоди и када су у теми од почетка до краја, бар у тренутку морају да уђу и конектју се с глумцем и сценом.“

Да ли имаш утисак да уметност стагнира или се развија у неком правцу? Бар се мени чини да публика данас тражи лакше садржаје, да је лења...

„Ако ми будемо допуштали шунду и кичу да улази у уметност, ми ћемо се кроз 15-20 година, или бар већина, њоме и бавити. За мене је уметност сам живот, али глумци морају да остану доследни одређеним секвенцама свог позива, да не би кварили свој посао. Има сада и једног и другог, и гледаоци су ти које треба да образујемо на различите начине, да разазнају шта је лоше а шта добро. Не смемо им само пуштати ријалити програме.“

Али, то је јефтиније...

„Јесте, али морамо им дати нешто, а држава треба да стане иза пројеката, да не морамо да наплаћујемо карте публици. Њима је много да дају пет еура за улазницу, али ће тај новац, и више, потрошити у изласку. То је апсурд. Питање појединца шта жели и колико је лењ. А наша публика увек уме да препозна шта је добро а шта лоше, нарочито старија, али млађа је лабилнија и не смемо да јој дозволимо да оде стрампутицом.“

Л. Радловачки

EUR/RSD 117.4946
Најновије вести